Nedelja uveče je sama po sebi melanholična, pa i depresivna. A kad odgledaš po ko zna koji put film „Tajvanska kanasta“, spopadne te i neka dodatna seta. Pa posle odgledane reprize pročitam rečenicu koju mi je poslao Goran Marković, režiser ovog filma a povodom smrti glumca Borisa Komnenića: „Ovo nije bio svet za njega.“
Pomislim da ovih dana odlaze ljudi kojima nije odgovarao konfekcijski broj sadašnjosti. Dođu mi preklapanja fiktivnog i stvarnog lika. Film nije život, ali film „Tajvanska kanasta“ jeste.
Taj glavni lik – Saša Belopoljanski, to je svako od nas. Dobro, ne baš svako ali ima nas. Jedan naš slavni glumac će u nedelju u privatnom razgovoru reći: „Svi vi koji volite serije tipa ‘Breaking Bad’ volite i ‘Tajvansku kanastu’.“
I jeste tako. U središtu je antijunak. Prvi je nekadašnji američki perspektivni student hemije, a drugi srpski revolucionar iz šezdeset osme. Kasnije prvi pravi kristal met, a drugi mrdalice koje prodaje u Knez Mihailovoj. Okej, metamfetamin ide bolje od mrdalica glavnog junaka „Tajvanske kanaste“ ali obojica su otpadnici od redovnog života. I vlasnici izgubljenih snova iz mladosti.
Upoznao sam bar desetak Saša Belopoljanskih, onih koji su proveli duže na birou za nezaposlene nego u školovanju. Onih koji statiraju u braku. Onih kojima žena kaže kao i ona iz filma „Čudim se da nešto kao ti može uopšte da egzistira“. Imaju mladu ljubavnicu koja im kaže „U, koji si matorac, gledaš TV Dnevnik“.
Ceo tekst objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 11. marta
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Svi čitaoci na poklon dobijaju Njujork tajms na srpskom jeziku
Tagovi
