Mi smo generalno skloni kritikovanju i tezi da niko ništa ne radi ili da ne zna da radi. Kako ovo radimo i kad gubimo u nekom sportu, nije čudo da se to dodatno pojača u situacijama ozbiljnih stresova i trauma, napominje Tijana Mirović. Kada smo preplavljeni (jako uznemireni, uplašeni i povređeni), mi lakše (pa čak i prirodno) počnemo da na stvari gledamo u „crno-belo“ i „sve-ništa“ terminima.
„U kontekstu društvene i kolektivne traume podele su i očekivane i razumljive. Bilo ih je i u norveškom društvu nakon njihove tragedije, bilo ih je i kod nas. Ipak, iako razumljivo i univerzalno na tome nikako ne bi trebalo da ostane. Traume se preveniraju i leče kroz povezanost sa drugima, kroz sigurnost grupe. Kako Džudit Herman, jedna od najvećih ekspertkinja iz oblasti traume, kaže: ‘Solidarnost grupe pruža najjaču zaštitu od terora i očaja i najjači protivotrov za traumatsko iskustvo.'“
Umesto da se ujedinimo i odista jačamo empatiju i solidarnost, mi smo te karakteristike pokazivali samo prema istomišljenicima, dok smo druge napadali i satanizovali, kreirajući tako dodatne tenzije i stres, dodaje ona.
„Umesto da radimo na medijaciji i traženju zajedničkog interesa, hranili smo različitosti dodatno gurajući ljude u ‘ili si sa nama ili protiv nas’ diskurs. To se najbolje videlo u sukobima koje navodite. Napravile su se podele i razlike u odnosu na ciljeve ili načine dolaska do tih ciljeva, ali je zanemareno da su ispod toga bile bazične ljudske potrebe koje su nam svima iste. Svi smo želeli da zbrinemo i zaštitimo (svoju) decu ili sećanje na njih, da se osetimo bezbedno, da nađemo podršku, da imamo nekog glasa i autonomije po pitanjima koja nas se tiču i slično.“
CEO TEKST PROČITAJTE U PRAZNIČNOM DVOBROJU NEDELJNIKA KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 25. APRIL
Tagovi
