„Došli ste zbog Trampa?“, sa zagonetnim osmehom nas pita menadžer jednog ugostiteljskog objekta u samom centru Velesa, kraj kružnog toka i Spomenika Koči Racinu, na našoj prvoj stanici u potrazi za „hakerskom“ grupom mladih Makedonaca o kojoj zapadni mediji nedeljama pišu kao glavnim krivcima za pobedu Donalda Trampa na američkim izborima. „Neće vam ništa oni reći“, odmah nas je obeshrabrio.
Otkako je u američkim medijima objavljen prvi tekst o hakerima iz Velesa i ogromnim količinama novca koji se ovde sliva, u gradu vlada „informatička omerta“.
Zakon ćutanja nalaže da se ne govori o internetu i Trampu, i ulozi mladića iz Velesa koji je postao planetarno poznat posle teksta na američkom portalu Buzzfeed o 150 sajtova sa lažnim vestima o američkim izborima – recimo da su najviše odjeka imale ona da je papa podržao Trampa i da Hilari Klinton „voli devojčice“, mada ni priča o Trampovom susretu sa kraljicom Elizabetom nije bila za bacanje – koji su registrovani u „siromašnom makedonskom gradiću od tek pedesetak hiljada duša“.
Procenjeno je da su te vesti, koje su se kasnije kao kuga širile društvenim mrežama, imale prelomni uticaj na one „swing glasače“, koji su u zaustavnom vremenu preokrenuli rezultat izbora i iznenadili američke anketare. Prema analizi Buzzfeeda u nedelji pred održavanje izbora lažne vesti su prvi put po čitanosti (ili „kliktanosti“) prevazišle regularne vesti iz mejnstrim medija. Nisu, naravno, svi sajtovi sa lažnim vestima potekli iz Makedonije, ali nigde na svetu nije bilo toliko koncentrisanih na jednom mestu kao u Velesu, što je upalo u oko svim zapadnim medijima, od Njujork tajmsa do Gardijana.
Makedonske novinare, apsurda li, ova priča nije toliko zanimala, koliko zapadne kolege. Zauzeti su bili, valjda, nekim drugim izborima. Pomenuti tekst na Buzzfeedu je bio okidač za najpoznatije svetske redakcije da pošalju svoje ljude u balkanske gudure u potrazi za istinom – svojevrsnim svetim gralom američke demokratije – i odgovorom na pitanje kako je to Tramp zaista pobedio.
Jedan makedonski kolega, fotograf iz Skoplja koji sarađuje sa stranim medijima, išao je najmanje pet puta u Veles. Rekao nam je da su s njim najviše kontaktirali nemački novinari, čak i neki opskurni regionalni portali. Njima, naime, predstoje izbori, i plaše se istog populističkog scenarija koji je zadesio Ameriku i koji je doveo do toga da „post-istina“ bude izabrana za reč godine Oksfordskog rečnika. Za njima smo, u Veles, pošli i mi…
U Veles smo stigli baš na dan izbora. Onih makedonskih. Nije se na ulicama Velesa tog dana osećala revolucionarna atmosfera kao u Skoplju. Napolju je bio uglavnom stariji svet. Na pomen Donalda Trampa uglavnom bi se osmehnuli. Iz dva razloga, verovatno. Prvi je što im prija ideja da je mali Veles postao toliko planetarno bitan. Drugi je što sasvim sigurno nemaju pojma šta su to njihovi klinci radili na kompjuterima.
Veles deluje kao da nije bio „na ti“ sa tranzicijom.
Razmeniti novčanicu od 100 dolara bilo je moguće jedino u retkim objektima koji pobeđuju tranziciju u ovakvim gradovima – kockarnici (okej, bila je nedelja i neradni dan, što u varošima otežava stvar). Stare, oronule fasade, gomila stare istrulele bele tehnike na samo 50 metara od centra grada i ćevapi koji se prodaju na komad (samo 10 denara, iliti šestina evra), to je slika Velesa, grada koji upravlja američkom politikom.
Nekadašnji industrijski centar danas izgleda kao zapušteni spomenik samoupravljanju i industrijalizaciji. A sliku postindustrijske apokalipse Velesa, poslednjieg eksjugoslovenskog grada koji je izbacio Tita iz svog imena (bilo je to tek 1996. godine), dodatno su naružili predizborni plakati VMRO-a i SDSM-a, a povodom „najvažnijih izbora od sticanja nezavisnosti“.
Nismo došli nepripremljeni u dodir sa informatičkom zlatnom groznicom koja je zadesila Veles. To je, naime, formulacija iz jednih zapadnih medija. Veleski „hakeri“ svakako zaslužuju navodnike. Jer to što su oni radili zapravo je hakerisanje koliko je i zamena svećica na automobilu otkrivanje Higsovog bozona.
Nemamo veze s ruskim hakerima
Klinci u Velesu su primenili najprostiji vid zarade na internetu preko takozvanih Google oglasa. Ukratko, to funkcioniše po principu: napraviš sajt, postaviš Google oglase (AdSense) i ne razmišljaš dalje. Google ima algoritam koji plasira oglase, i taj algoritam određuje koliko se oglašivaču naplati „klik“, u zavisnosti od konkurencije, povezanosti teme sajta sa sadržajem oglasa i slično. Deo novca ide Googleu, deo vlasniku sajta. Sajt na makedonskom, srpskom ili hrvatskom jeziku, zbog malog tržišta oglašivača i male konkurencije nema mnogo šanse da zaradi veliki novac. Ali, sajt na engleskom jeziku, koji plasira lažne ali neodoljive priče iza kulisa američke politike, i to uoči izbora – e to je već potencijalni rudnik zlata.
Pravljenje sajtova zbog Google oglasa bilo je u trendu pre pet do deset godina, kao svojevrsna inicijacija, prvi korak u svet zarade na internetu. Pravili su naši klinci sajtove sa svakakvim temama. Neki i nisu imali određene teme, čak ni smislene tekstove. Već samo nabacane reči bez ikakvog logičkog smisla, ali sa strateški raspoređenim ključnim rečima, da Google pretraživač u njima prepozna originalan sadržaj. Tako je mogao da se zaradi novac samo na zalutale „klikove“, koje bi privukle ove lažne stranice, sve dok Google ne „provali foru“, a onda bi protohakeri pokušali da izmisle nešto novo. To je poput stalne trke dopingovanih sportista i antidoping agencija.
U Americi je ovaj biznis pomalo prevaziđen, jer Google će uvek da pobedi u igri u kojoj on piše sva pravila, a prihodi odavno nisu toliko primamljivi. I to, ovaj pomalo prevaziđeni vid zarade na mreži je otprilike ono što je proslavilo Veles. Klinci naprave sajt na engleskom, plasiraju vesti o Trampu, što u Americi ljudi najviše „klikću“, i puštaju da im Google oglasi pune račun. Ne razmišljajući – a zašto bi? – kako će to da utiče na izbore u Americi.
Pričalo se da su pojedinci zaradili i po 50.000 do 60.000 evra za vreme američke kampanje.
Kako nam je ispričao jedan od domaćih stručnjaka za „zaradu na netu“, u pripremi odlaska u Veles, kod nas je dugo vremena postojao problem naplate. Google pošalje ček koji se unovči u banci, a pošto internet poslovanje nije bilo najjasnije regulisano, a i da bi izbegli komplikacije sa poreznicima, uglavnom su u bankama kao svrhu uplate pisali „poklon od tetke iz inostranstva“. Ili nešto slično, jednako kreativno.
Tetka iz Googla je ove jeseni doznake slala sestrićima iz Makedonije. U Velesu kažu da je ceo grad znao kada Google šalje čekove. Po redovima u banci.
U Velesu su nas dvojica momaka koji su pravili sajtove ubeđivali da su oni „bez problema plaćali i odgovarajuće poreze“. Što bi se reklo – sve je čisto.
Međutim, suviše bi bilo naivno ovako pojednostaviti priču. Nije dugo trebalo da se akcije veleskih momaka povežu sa pričama o ruskim hakerima, navođenim Vladimirom Putinom lično, koji su pomogli da Donald Tramp dođe na vlast. Vrlo brzo su se po Makedoniji proširile i glasine da je neko iz Trampovog okruženja platio klince u Velesu da plasiraju lažne vesti. Pominje se i cifra od 10.000 dolara koje su dobili za promociju na društvenim mrežama. Priča o Velesu koji bira američkog predsednika je i bez ovog detalja već dovoljno bizarna.
Iako je prvobitno zamišljeno da se tajna o ovom biznisu „čuva do groba“, veleski „hakeri“ nisu funkcionisali kao grupa. Svako je na kraju tu radio za sebe, te je bilo nemoguće da priče ne počnu da cure na sve strane.
Jedan od upućenijih lokalaca ispričao nam je da je navodno jedna grupica kontaktirala štab Hilari Klinton sa ponudom da za njih plasiraju ovakve vesti, na šta su dobili odgovor: „Nemojte da potcenjujete glasače Hilari Klinton.“
Navodno, to je bio signal da se preorijentišu na Trampa.
Menadžer sa početka priče i svi drugi koji su bili umešani u pravljenje sajtova, a izbegavali su da otvoreno govore i obeshrabrivali nas da ćemo naići na raspoložene sagovornike, nisu znali da smo unapred imali dogovor sa jednim od veleskih „hakera“ koji je među onima što su pokrenuli lavinu.
Posle nekoliko telefonskih poziva, nalazimo se s njim baš kod Spomenika Koči (Kosti) Racinu, pesniku i revolucionaru, čoveku koji je iz Velesa želeo da menja svet.
Nije pisao lažne vesti, doduše, već uglavnom pesme. Na srpskom, makedonskom, bugarskom… A najvažnija dela objavljivao je u Zagrebu. Njegova zbirka pesama „Beli mugri“, iliti „bele zore“, štampana je ilegalno 1939. godine u Samoboru. Veles je, inače, grad pobratim sa Samoborom i Užicem, a odnedavno nezvanično i sa Njujorkom. Sa Samoborom ga spaja Kočo, sa Užicem Tito. A sa Njujorkom, eto, Tramp.
Upadljivo samouveren dečko u drugoj polovini treće decenije života, s naočarima za sunce na licu usred decembra, i telefonom koji ne ispušta iz ruke, deluje kao svaki prosečan momak iz ovog kraja Evrope. Dolazi do nas u prilično kvalitetnom automobilu.
„Zdravo živo, pratite na moj auto“, kaže nam kroz prozor automobila. Krećemo za njim, bližimo se izlazu iz grada, pa jedno do dva skretanja i stižemo do starog hotela sa pogledom na sivu panoramu Velesa. Ulazimo u praznu salu sa nenameštenim stolovima. Deluje – možda je samo utisak – da želi izbeći da ga neko vidi sa novinarima.
Izdajnici u našim redovima
„One koji su pričali u medijima ovde posmatraju kao izdajnike“, kaže nam. Ne zna kako drugačije da nam objasni nivo izdaje koji se pripisuje onima koji su prekršili omertu: „Zamislite da neko iz Srbije, u trenutku kada se Kosovo osamostaljuje, sarađuje sa Šiptarima. Eto tako je…“
Inače, stranim medijima su „propevali“ klinci, srednjoškolci, koji su želeli da se pohvale basnoslovnim sumama novca koji zarađuju, a naš domaćin nam kaže da je to malo preuveličano.
„Ali, da je bilo para, bilo je.“
Pitamo ga da li su i njega zvali strani novinari.
„Najmanje deset poziva sam dobio. Uglavnom preko Fejsbuka. BBC, CNN, ne znam ni sam… Neki su se predstavljali, neki nisu“, kaže nam. „Nije nas teško pronaći. Svi sajtovi su regularno registrovani, i nalazili su nas preko registra.“
Mi smo do ovog veleskog hakera, ipak, došli analognim putem. Kako to na Balkanu biva, preko zajedničkog prijatelja. U Americi kažu da do svakog čoveka na svetu možeš doći uz šest telefonskih poziva. Po principu, poznaješ nekog ko poznaje nekog i tako najviše u šest stepeni se dolazi do bilo koje osobe na planeti. Na Balkanu, eto, često su dovoljna samo dva poziva. Čak i ako ne znaš kako se taj koga tražiš zove. Uslov da nas dočeka i da nam iz prve ruke ispriča priču o veleskim hakerima bio je samo jedan – da se ne pominju imena.
„Ovo je mali grad. Nije prijatno…“, objašnjava nam. A veliki novac – za Veles svakako – pominjao se ovih dana kada je reč o veleskim „hakerima“ koji su Trampa doveli na vlast.
„Na početku sam imao osećaj baš kao kad nađeš rudnik sa zlatom. Sve je počelo u maju i junu, kada su republikanci izabrali Trampa. Ovo je malo mesto i sve se brzo pročuje. Jedan je počeo to da radi i malo-pomalo je počelo da se širi. Kao epidemija se širilo. Da, to je bila prava epidemija. Svi koji se malo razumeju u internet i programiranje počeli su da prave. Najlakši posao na svetu. Preuzmeš tekst sa nekog američkog portala, promeniš naslov koji ne mora da bude povezan sa tekstom uopšte, samo da je nešto što vole da kliknu i gotovo…“, rekao nam je.
Dalje kaže da su priče u medijima o stotinama sajtova malo prenaduvane.
„Tačno je da je bilo između 150 i 200 sajtova, ali dvadesetak ih je zaista pravilo posao. Objaviš tekst, i bustuješ na Fejsbuku. Bilo je neverovatno. U normalnim uslovima na 10 uloženih dolara na Fejsbuku bi, recimo, mogla da se zarade dva dolara preko Google reklama. To niko normalan ne radi. Ali sa Trampom, na deset dolara dolazilo je trideset. To se toliko masovno šerovalo. Amerikanci nisu kao mi. Kod nas takve stvari ne mogu da prođu, a oni klikću na sve. Bila je kampanja u toku, oni koji se oglašavaju bili su spremni da plate više. Sve se isplatio, svaki cent koji uložiš u kampanju, bukvalno sve… Dok nije izašao taj tekst u Buzzfeedu.“
Dok razgovaramo, njegovo lice i dalje ne ukazuje da ispred nas sedi „vlasnik virtuelnog zlatnog rudnika“. Većina ovih sajtova sa lažnim vestima više ne postoji.
„Čim je izašao prvi tekst, znao sam da je gotovo, da će nas ukinuti. AdSense nalozi su nam uglavnom blokirani. Neki sajtovi i postoje, ali čemu ako ne može da se zaradi od reklama, tako da je većina prestala da radi. Mnogi nisu stigli da naplate. Ko je uspeo, uspeo je“, priča nam razočarano.
Fejsbuk i Google su se posle objave tih vesti našli na udaru javnosti, jer „pomažu plasiranje ovakvih vesti koje narušavaju američku demokratiju“. Prvi čovek Fejsbuka Mark Zakerberg uhvaćen je u teškom licemerju. Dok se pravdao kako je besmisleno tvrditi da Fejsbuk može da utiče na javno mnjenje – jer korisnici dobijaju vesti koje žele – zaboravio je kako se reklamirao velikim lobističkim kućama, nudeći usluge Fejsbuka.
Prvobitni poslovni entuzijazam Velešana, zamenio je strah. Među njima se, kaže nam naš domaćin, proširio strah da će dobiti tužbu za klevetu. Za to su krivi inostrani novinari. Neki novinari su pokušali, što bi Amerikanci rekli, najstarijim trikom iz udžbenika, da ih nagovore da pričaju pred kamerom. Rekli su im da će, ako ne ispričaju svoju priču, da završe na sudu.
Da bi ovo postala istinska zlatna groznica, bilo je neophodno da tajna ostane u zatvorenom krugu ljudi.
Make Veles Great Again
Ali alavost je skupo koštala i mnogo ozbiljnije organizacije od veleskih klinaca – a ima ih u rasponu od 16 do 26 godina – pa je od strogo čuvane tajne došlo do toga da neki od njih stranim novinarima traže novac kako bi ispričali svoju priču.
„Potpuni je kolaps. Uostalom, sada je ionako kraj, i sada kada je sve propalo, pokušavaju da izvuku još para. Da nije bilo tog teksta na Buzzfeedu, ne bismo danas razgovarali o ovome, niko ne bi znao. Ovako je previše kratko trajalo.“
Uspeli su, priča nam sagovornik, da otkriju nekoliko potencijalnih scenarija kako su ih strani mediji provalili. Jedna od verzija priče kaže da je jedan novinar iz Velesa čuo šta se dešava u gradu i kontaktirao s Buzzfeedom, da su ovi počeli da kopaju i videli da su zaista svi sajtovi u Velesu.
„Kada su prošli izbori, i kada je Tramp pobedio, počeli su da traže razloge. I našli su razlog u Fejsbuk propagandi. Mi smo uticali da pobedi Tramp. Ne znam, ne verujem, moguće je… Mi smo u šali pričali kako bismo više zaradili da smo ga zvali da nam plati za ovo što radimo. Ma nije nas briga za Trampa, nema ovde niko nikakav razlog da ga voli. U Srbiji možda to postoji, jer očekuju da bi on nešto mogao da promeni u odnosu prema Albancima, kod nas ne postoji to. Samo je novac bio u igri…“
A kako se sve ovo dogodilo baš u Velesu? Odgovor nije teško pronaći. Jedno od retkih mesta na svetu sa tolikom koncentracijom mladih ljudi koji govore engleski, nemaju novac i imaju previše slobodnog vremena.
Na kraju razgovora zaključuje: „Ako smo mi nešto promenili, onda je to što će Fejsbuk i Google morati da zaoštre svoju politiku, i što se govori o tome koliko društvene mreže mogu da posluže manipulaciji. U Velesu se sigurno ništa nije promenilo…“
Ne prija mu šala da je Titov Veles postao Trampov.
„Ja i danas, kada se upoznam s nekim iz bivše Jugoslavije, koju zbog priča roditelja volim više nego oni koji se nje sećaju, kažem da sam iz Titovog Velesa. Tito je sigurno bio najveći Makedonac. On nam je sve dao. I ovaj naš grad je izgradio. A na šta danas liči? Jeste li prošetali gradom? Kako se živi? Pa da u Velesu imaju šta da rade, ne bi se bavili tim sajtovima. Sada je i to gotovo…“
„Šta smo tražili, to smo i dobili. Iskreno, pravda nas je stigla“, kaže nam na rastanku.
Veles, i u takvom stanju, autentičan je. Mnogi bi rekli, za razliku od Skoplja, palmi i antičkih galija posađenih u Vardar, na koje gledaju Aleksandar Makedonski, car Justinijan i još desetine onih koji su prošetali teritorijom današnje Makedonije.
Ostavljamo za sobom taj mali Veles koji je „Ameriku ponovo načinio velikom“.
Posle proživljenog američkog sna, grad se vraća makedonskoj svakodnevici. I makedonskim izborima. Populističkim pričama o tome kako će Makedonija ponovo postati velika, baš kao što je bio Aleksandar Makedonski. Populistički rijaliti. Zapravo, isti onaj koji su veleski klinci mesecima servirali Amerikancima.
Tagovi
