Građani Turske spremaju se da glasaju na predsedničkim i parlamentarnim izborima 14.maja koji se posmatraju kao najkritičniji i možda najkonkurentniji u poslednje dve decenije, piše profesorica Evren Balta sa Univerziteta Ozjegin in Istanbul u svojoj analizi za middleeasteye.net.
Može li Nacionalna alijansa koju predvodi Republikanska narodna partija (CHP) da pobedi Narodnu alijansu koju predvodi vladajuća Partija pravde i razvoja (AKP)?
Ankete pokazuju tesnu trku između aktuelnog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana i Kemala Kilidždaroglu, koga podržava šestostranački opozicioni savez sa verovatnoćom da će biti i drugog kruga ukoliko 14.maja nijedan kandidat ne dobije većinu glasova, piše Danas.
Balta ocenjuje da za 21 godinu vladavine Erdogana AKP nikada nije bila tako blizu da izgubi izbore. Prelazak Turske na superpredsednički sistem 2018. usko je povezan, navodi, sa šansom da aktuelni zvaničnici izgube vlast.
Promena je dovela do dve suštinske transformacije u turskoj politici. Prva je bila institucionalna dajući partijskoj politici i izbornom sistemu većinsku logiku koja je podsticala stvaranje koalicije među strankama.
Pored toga turski izborni zakon je izmenjen kako bi se omogućilo političkim partijama da učestvuju na izborima formalnim uspostavljanjem kolaicija. Koalicije su tako omogućile manjim političkim partijama da zaobiđu visoki izborni cenzus Turske.
Iako su ove promene somišljenje da ojačaju Erdoganovu vladavinu došle su sa značajnim neželjenim posledicama. Prelazak na većinsku politiku zajedno sa modifikacijama izbornog sisitema podstakao je suprostavljene igrače iz celog političkog spektra da se ujedine.
Povećavajući mogućnosti manjim partijama da utiču na rezultate novi sisitem je takođe podstakao nastanak i opstanak partija koje predstavljaju različite podele u društvu. Ove stranke su tako mogle da se smeste unutar opozicionog saveza što je značajno podiglo kredibilitet tvrdnje da obuhvata sve segmente društva.
Obrnuti populizam
Ova insitucionalna dinamika oblikovala je polje konkurencije i tokom opštih izbora 2018. i lokalnih 2019. Opozicija je koristila raskol između atoritarnosti i demokratije kao ujedinjujući faktor na oba izbora kako bi okupila ideološki različite političke grupe.
Čineći to, opozicija je u velikoj meri uspela da prevaziđe granice konzervativno-sekularnog rascepa koji je dominirao Turskom u posldnje dve decenije pod vođstvom AKP.
Tokom lokalnih izbora 2019. opoziciona Nacionalna alijansa je koristila nešto što bi se moglo nazvati strategijom obrnuti populizam.
Ova nova strategija koja je nastavljena tokom predizborne kampanje 2023. počiva je na tri stuba: izbegavanje direktne konfrotacije sa Erdoganom i popularnim vrednostima koje on zastupa; redefinisanje „naroda“ uključivanjem svih segmenata turskog društva i obećavajući finansijsku preraspodelu grupama u nepovoljnom položaju.
Pitanja kao što su spoljna politika u kojima vladajući imaju jasnu stratešku prednost stavljena su po strani.
Kroz ovu strategiju Nacionalna alijansa odnela je velike pobede u većim gradovima Turske i ozbiljno uzdrmala aktuelni politički blok na lokalnim izborima 2019. Posebno je bila značajna pobeda u Instanbulu gde je izborom Ekrema Imamoglua za gradonačelnika okončana hegemonija AKP u ekonomskoj i kulturnoj prestonici Turske.
Druga promena koju je donela tranzicija Turske na superpredsednički sistem 2018. odnosi se na deinstitucionalizaciju i dedemokratizaciju turske politike. Novi sistem, koji je izvršnoj vlasti dao superovlašćenja brzo je uništio funkcionalne institucije Turske.
Ispostavilo se da je sistem ne samo put za demokratizaciju Turske već i prepreka za suočavanje sa rastućim ekonomskim izazovima.
U prošlosti snažan ekonomski učinak AKP bio je ključni faktor u njenom kontinuiranom izbornom supehu i efektivnoj upotrebi formalnih i neformalnih mehanizama redistribucije. Ovo je bilo presudno za sposobnost AKP-a da stvori izbornu koaliciju među klasama.
Danas je pad stope ekonomskog rasta u kombinaciji sa naglim porastom inflacije povećao verovatnoću da pristalice AKP prebegnu na osnovu ekonomskog nezadovoljstva.
Erdogan je juče, podsetimo, rekao da povećava plate radnicima u javnom sektoru za 45 odsto. “Povećavamo plate za 45 odsto, uključujući udeo socijalne pomoći”, rekao je Erdogan, navedeno je na zvaničnom sajtu Turske vlade.
Spoljna zaokret neizvestan?
Analitičari kažu da čak i ako Erdogan izgubi spoljnopolitički zaokret za Tursku nije izvestan. Iako ličnosti bliske opoziciji nagoveštavaju da će, ako pobedi njihov kandidat, Tursku preorijentisati ka Zapadu, drugi su uvereni da će spoljnopolitička pitanja ostati nepromenjena.
Turska, članica NATO koja ima drugu po veličinu armiju Alijanse, ojačala je svoje veze sa Rusijom a 2019. je kupila oružje od Ruisije prkoseći SAD. Turska je, međutim, bila korisna svojim zapadnim saveznicima pod Erdoganom.
Prošle godine Ankara je pomogla u posredovanju u sporazumu o izvozu žitarica između Ukrajine i Rusije, čak je Ukrajini obezbedila dronove koji su odigrali značajnu ulogu u susprostavljanju ruskim napadima.
„Ako opozicija pobedi mislim da postoje oblasti u kojima ćemo videti radikalne promene a mnoge naše kolege i evrospke diplomate u Ankari se pitaju u kojoj meri će se Turska okrenuti svojim zapadnim saveznicima“, kaže za CNN Onur Iši, docent međunarodnih odnosa na Univerzitetu Bilkent u Ankari.
Veliki deo Erdoganove politike, smatra Iši, vođen je ekonomskim razlozima. Turska je ključni trgovinski partner za Rusiju i kao centar za hiljade Rusa koji su pobegli nakon ruske invazije na Ukrajinu ulivajući novac u nekretnine i druge sektore. Trgovina između Turske i Rusije je u porastu a prošlog meseca Vladimir Putin je rekao da želi da produbi svoje ekonomske veze sa Ankarom.
EU kao blok, međutim, ostaje najveći trgovinski partner Turske, sa bilateralnom trgovinom koja dostiže oko 219 milijardi dolara, podaci su Evropske komsije. U međuvremenu trgovina sa SAD iznosila je približno 33,8 milijardi dolara 2022, pokazuju podaci američkog Biroa za popis stanovništva.
Geografska blizina Rusije Turskoj kao i njeni ekonomski interesi u Ankari verovatno će značiti da bi lider drugačiji od Erdogana i dalje održavao dobre odnose sa Rusijom, dok bi Tursku čvrsto držao u zapadnim demokratskim savezima, kazao je za CNN Murat Somer, profesor političkih nauka u Univerzitetu Koc u Istanbulu.
„U pogledu izgleda zemlje ona će u velikoj meri biti orijentisana ka demokratskom Zapadu“, rekao je Somer napominjući da bi to značilo potpuni prekid nesuglasica sa zapadnim zemaljama.
Nakon nekoliko nedelja odlaganja Turska je dozvolila Finskoj da se priključi NATO-u ali i dalje stoji na putu učlanjenja Švedske u Alijansu navodeći da poružaju utočište kurdskoj „terorističkoj organizaciji“ misleći na Kurdistansku radničku partiju (PKK) koja je imenovana kao teroristička grupa Turske, SAD i EU.
Međutim, pitanja oko Švedske mogu se rešiti sa i bez Erdogana. „Verovatno je da će, bez obzira ko pobedi na izborima u Turskoj, Ankara ratifikovfati članstvo Švedske krajem 2023.godine nakon što novi antiteroristički zakon stupi na snagu u Švedskoj“, kazao je za CNN Nigar Goksel, direktor Međunarodne krizne grupe za Tursku.
Dok bi se odnosi sa EU mogli poboljšati ukoliko pobedi opozicija popravljanje odnosa sa SAD moglo bi biti duže i izazovnije, kažu stručnjaci.
Bilo da pobedi Erdogan ili opozicija, navodi Iši, Turska će pokušati da „razdvoji svoj odnos sa SAD i EU“ s obzirom na to da se Ankara oslanja na svoje evropske trgovinske partnere.
Tagovi
