U početku beše reč…

Umetnička instalacija pod nazivom „U početku beše reč“, jedno je od centralnih dela na ovogodišnjem Sajmu umetnosti u Budimpešti sa impozantnim ekranom od četiri metara i interaktivnim pristupom posetiocima koji svojim prisustvom stvaraju senke i „gličeve“ u matriksu teksta na ekranu. A, upravo je tekst ono što ovu instalaciju čini još posebnijom – u pitanju je libreto koji je Nele Karajlić napisao za operu Emira Kusturice „Vreme Cigana“ i koja je prvi put izvedena u pariskoj Bastilji 2007. godine. Libreto je napisan u potpunosti na romskom jeziku, a kako je Nele od muzičara, pisca i TV lica, došao i u ulogu ove vrste umetnika, govorio je za Nedeljnik.

• Kako je došlo do toga da se upustite u ovakvu vrstu umetničkog poduhvata i postanete jedan od umetnika koji svoja delu prezentuju na Sajmu umetnosti u Budimpešti?

Isprva sam se malo ustručavao da se prepustim ideji mojih kustosa, Denisa Lea Hegića iz galerije Monolog i Sanje Bjelanović – Janković iz galerije Sanjaj. Nisam verovao da će ovo imati tako žestok efekat, jer za mene je zaista ovaj projekat bio, kako kažu, španska sela. Međutim, ovaj put je postao veoma uzbudljiv kad su stvari počele da se razvijaju jedna po jedna i naročito kad sam video krajnji rezultat gde sam ostao stvarno šokiran.

• Koji je za vas, kao prvenstveno muzičkog performera, bio najveći izazov prilikom rada na ovoj umetničkoj instalaciji?

Moj najveći izazov sa ovakvom vrstom umjetnosti je ta potpuno drugačija komunikacija od onih koji sam ja imao kao čovjek na sceni. To mi je moj kolega Milorad Krstić sada rekao: „Lako je tebi, izađeš na stejdž i imaš odmah povratnu reakciju od publike koja te ili voli, ili te ne voli“. A kaže, videćeš kako je nama slikarima. Ti si naslikao, postavio si ovu instalaciju, stojiš sa strane, ljudi prolaze pored toga, gledaju, ti ne znaš što oni misle – možda te mrze, možda im je glupo, možda im je zanimljivo, možda su uzbuđeni, možda nisu, ali niko to ne želi da ti kaže. I to je, na neki način, najveća razlika između performansa kojeg ja imam i performansa, odnosno instalacije koju smo ovdje postali.

 

• Libreto ste napisali pre mnogo godina za operu Emira Kusturice „Vreme Cigana“ – kakav smisao ovaj tekst danas ima i na koji način ga je pretvaranje u instalaciju možda promenilo?

Nešto što sam ja pisao rukom prije 20 godina, pa onda prevodio sa Perom Jovanovićem na romski prije jedno 19 godina, pa pokušavao da to ukalupim u određene melodije, pa na kraju to izvodio uživo. Ti tekstovi više nemaju onaj ritam koji su imali dok su bili vezani za muziku. Oni imaju neki svoj poseban ritam, posebnu harmoniju koju ja ne mogu da kontrolišem za razliku od onog ritma i od onih melodija i od onih harmonija koje ti možeš da kontrolišeš ukoliko tekst vežeš za muziku. I ukoliko naravno imaš tog nekog interpretatora, pjevača koji to umije da prenese. Ovo sad živi u potpuno nekom svom ritmu. Nema oružja koji je ljudski rod izmislio da je razorniji od riječi. I sada iz onoga što je nekad bilo pevanje ovog teksta, postane izgovorena reč – sve dobija drugačiju dimenziju. To je za mene fantastično.

• Koji je za Vas značaj romskog jezika?

Romski jezik ima neku svoju zaumnost, ima neki poseban unutrašnji ritam koji otvara sva vrata sveta. Svaki čovek na svetu misli da zna da razumije romski jezik, koji je kao neka vrsta esperanta. Što je i logično jer Romi su u svojoj nelakoj, teškoj istoriji uspjeli da naprave, da budu kao neka vrsta poštara, odnosno sve ono sa sobom što su imali u prtljagu prenosili su iz jednog kraja svijeta u drugi kraj svijeta a sad u tom prtljagu bila je i muzika.

• Na koje načine se može interpretirati instalacija „U početku beše reč“?

Ona se može razumjeti i kao neka vrsta uticaja čovjeka na riječ, ali i obrnuto. Znači, ako vi napadate, pod znacima navoda, svojom sjenom, čitav jedan sistem koji je napravljen od tog vašeg koraka riječi, vi taj sistem možete da remetite, da napravite tu distorziju između onoga što je red i onoga što je nered. Odnosno, ono što je svijet i kosmos oko vas, i ono što ste vi unutar svijeta i kosmosa, a po prirodi čoveka je da se bori proti reda. Koliko sam ga ja do sada shvatio. Sada smo mi te riječi izvukli iz onog njihovog prvobitnog konteksta, a to su bile te pjesme koje smo mi pjevali na toj veličanstvenoj predstavi. I sve kompletno taj tekst ostavili, i strpali u jedan potpuno drugačiji red i sistem. I to je meni bio potpuni šok. Ja jesam jedan od onih čije su pjesme znale da se odmetnu u narod, pa da odu od tebe, da ti praktično nemaš više nikakvu vlast nad njima. Sada to ispada kao neki specijalni tajni DNK ljudskog roda koji se mješa između, koji spaja u stvari umno i zaumno.

• Šta Vas je najviše „dotaklo“ prilikom stvaranja instalacije?

Imam velika uzbuđenja koja osjetim ovdje. To je kad prepoznam riječ, ali ne kao smisao, ne kao nešto što govori jasno da je tu i tu, to i to i da ja tebe volim ili ti mene voliš, nego upravo ono zaumno da ti znakovi koji spajaju ljudski rod, artikulišu potrebu za komunikaciju u ljudskom rodu, ti znakovi postaju nešto sasvim drugačije od onoga što su značili unutar te veličanstvene priče koje smo mi napravili u Parizu 2007. godinu.

Instalaciju „U početku beše reč“ Nele Karajlić je napravio uz podršku i saradnju sa beogradskim galerijama Monolog i Sanjaj, a publici je prezentovana u okviru Sajma umetnosti u Budimpešti od 19. do 22. oktobra.