Kako su se u Kini intelektualci nosili sa strogim zatvaranjem koje je bilo nametnuto tokom tri godine a pre svega sa haotičnim prekidom politike „nula kovida“ o kojem je odlučio predsednik Si Đinping? Dejvid Ounbi, kanadski univerzitetski profesor, vrsni poznavalac kineske misli i rasprava koje je pokreću, susreo se sa tim posebnim istraživačima – ni disidentima ni potčinjenima vlasti. Prikazuje nam stranice svoje beležnice s puta.
Pre pandemije Kovida-19, kao da je Kina bila na dohvat ruke. Direktni letovi između Montreala i Pekinga nadletali su Severni pol i prelazili deset hiljada kilometara koji dele dve metropole za dvanaestak sati. No, proletos, kad je Kina najzad rešila da izađe iz trogodišnje izolacije, ti letovi su nestali. U nedostatku boljeg, trebalo se pomiriti sa rezervacijom karte Montreal-Toronto-Cirih-Hongkong, putešestvijem dugim više od trideset sati. Uskoro ću otkriti da pandemija nije poremetila samo putovanja avionom.
Dakle, pošao sam u potragu za „kineskim snom“, da preuzmem naziv svog bloga Reading the China Dream, nastalog 2018. godine. Da bih pratio intelektualni život Kine, čitam, prevodim pismeno i usmeno i pozivam se na kontekst objavljenih tekstova autora koji nisu ni u službi vlasti, ni disidenti. Naravno, postoje tabu teme – Sinđan, Tibet, Hongkong, predsednik Si Đinping; no, van tih osetljivih područja postoje stvarni prostori za razgovor i raspravu o aktuelnim temama.
Reč je o „intelektualcima s kineskim obeležjima poznatima u javnosti“: većina njih su univerzitetski profesori koji pišu i za široku publiku. Oni su čist proizvod perioda promena i otvaranja, poput brzih vozova i najmodernijih aerodroma koji prekrivaju zemlju. Iznenađujuće je da, u suštini, na tom prostoru istovremeno postoje intelektualna raznolikost i autoritarna vlada. Taj pluralizam i sloboda mišljenja na koji se on oslanja su sastavni deo „kineskog sna“ tih mislilaca sa kojima sam već više godina u kontaktu.
Sijev stav je sasvim drugačiji. Predsednik se jasno protivi tom pluralizmu i od početka prvog mandata pokušava da nametne svojevrsnu ideološku disciplinu. Intelektualci odolevaju na svoj način kao što o tome svedoče tekstovi objavljeni na mom blogu. Ali, šta se dešava na terenu, posebno nakon tri godine radikalnog zatvaranja i drastične izolacije? Moj poslednji boravak seže u decembar 2018. Između 1. i 23. maja 2023. godine proveo sam nedelju dana u Pekingu, jednu nedelju u Šangaju i nekoliko dana u Hongkongu.
Na prvi pogled, Kini izgleda da ide dobro, čak veoma dobro. Peking je lepši i čistiji nego što se sećam; izuzetno moderan hotel u kom sam odsedao, smešten u šarmantnom hutong-u blizu Zvonik-kule, odisao je prijatnom atmosferom. Što se tiče Šangaja, izgledalo je da se vratio svom uobičajenom ritmu nakon teškog perioda zatvaranja u proleće 2022. godine; ulice i restorani su užurbani, metro sa upečatljivom efikasnošću svakodnevno prevozi čak deset miliona ljudi. Na sve strane metež, prepuno je ljudi, stiče se utisak da neće raditi, ali do kraja ipak uspe…
Narušeno poverenje u vlast
Sa vizom na deset godina, dobijenom pre pandemije ali koja srećom još uvek važi, nisam imao nikakvih problema na granici. Uspeo sam da vidim sve osobe koje sam želeo uključujući i one koje nikada ranije nisam sreo i koje su pozitivno odgovorile na moje imejlove ili poruke na WeChat-u. Kamere su posvuda (posebno na šangajskom aerodromu gde se za ukrcavanje putnika u avion vrši prepoznavanje lica). Ipak, nisam imao utisak da me nadziru; ni moji sagovornici nisu nastojali da se sakriju.
No, iza te fasade otvorenosti i dinamike, otkrio sam veoma sumornu Kinu. Posledice povezane sa krajem politike „nula kovida“ su zaista duboke. Svi smo pratili bespoštednu borbu na smrt koja se vodila protiv virusa: teška prva godina ali koja je, čini se, donela plodove zahvaljujući sposobnosti vlasti da nametne drakonska pravila; druga godina prema istom ili sličnom modelu, iako su nedostaci u sistemu kontrole postali vidljivi; treća, obeležena nizom iznenadnih mera izolacije i drastičnih zatvaranja – dok je ostatak sveta počeo da „živi sa“ sojem Omikrona – pre no što je došao nagli kraj dostojan filma strave: više nema kontrola, bilo čega, svi su bolesni, na desetine pa i stotina hiljada mrtvih, a možda i više i vlada koja slavi pobedu nad virusom. Kao i svi u to vreme, bio sam zgranut tom mešavinom začuđujuće nestručnosti i krajnjeg cinizma koji je označio kraj politike „nula kovida“. Nisam shvatio njen uticaj na kineske umove.
Jedan dan sam u Pekingu sreo X i Y, dvoje mladih ljudi u tridesetim (…)
Ceo tekst iz oktobarskog broja, pročitajte na sajtu Le Mond Diplomatique na srpskom, tako što ćete se izabrati jedan od ponuđenim modela pretplate.
Tagovi
