Miki Mihajlović za Nedeljnik govori šta se zaista događalo 17. marta, gde je mesto pogroma u vertikali srpskog iseljavanja, šta je sve o politici prema srpskom iseljavanju od Drugog svetskog rata naovamo mit, a šta tragedija.
***
Uostalom i vi ste proživeli tu sudbinu „iseljavanja sa Kosova“, može li se ova tema uopšte posmatrati nezavisno od ličnog iskustva ili nezavisno od pripadnosti narodu koji je jedna strana u ovom večitom sukobu?
Etnički sukobi, ako postoji interes, okončavaju se paketima bezbednosnih, ekonomskih, investicionih i razvojnih mera koji treba da dovedu do zajedničkog prosperiteta pripadnika različitih etničkih zajednica, da otklone uticaj ekstremista i pomognu da zarastu stare rane. Najvažnije je da se obezbede jednakost, sigurnost i poštovanje civilizacijskih normi. Srpske vlade, obrenovićke i karađorđevićke, molile su Portu u Carigradu i svetske sila da se na Kosovu sprovodi zakon podjednako za Srbe i Albance, da se „spreče zločini naoružanih Albanaca protiv golorukih Srba“. To je Crkva tražila i u Prvom i u Drugom svetskom ratu… Albanci su tražili od zapadnih saveznika da ih devedesetih godina „zaštite od zuluma srpskih vlasti“.
U prestonicama svetske moći su uvek odlučivali da investiraju u rat, a ne u mir. Zašto? Verovatno zbog toga što su i oni želeli da uzmu nešto na Kosovu. Podzemlje takođe ima interesa da stvori haos, a rat je idealno vreme za mafijaške poslove. Niko neće da gleda na ovaj problem očima nesrećnih ljudi iz srpskih i albanskih kolona koji beže iz svojih kuća… Nikoga u svetu ne zanima taj okean straha i mržnje, niko nema želje da mrdne prstom, ako ne vidi sopstveni interes. Velike sile su o Balkanu odlučivale posle velikih ratova, koje su započinjale i na Balkanu, i po pravilu su te odluke bile na štetu ljudi koji ovde žive. Etnička mržnja je samo izgovor za sukobe, razlozi su uvek ekonomske prirode.
Kosovo je jedno od područja u svetu gde „postoje potencijali za etničke sukobe“ koji mogu da budu aktivirani kad god nekome bude trebalo. A suština je da moramo da živimo i jedni i drugi na ovim prostorima i samo je pitanje hoćemo li imati snage da zajednički nađemo modus vivendi ili ćemo da ostanemo toliko glupi i čekamo da nam rešenje donese neko drugi, koji brine samo o svojim interesima.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 14. MARTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
UZ SVAKI PRIMERAK NOVOG BROJA NEDELJNIKA DOBIJATE MAGAZIN „ISTORIJA“ NA POKLON
Tagovi
