„Tu sam, silazi“, piše mi na displeju. Ema usporava kod Slavije, a ja skačem između zaustavljenog saobraćaja kako bih ušao u njen automobil. Obavezno trubljenje vozača iza nas. „Laki je malo nervozan“, komentariše ona dok ubrzava.
Biti s Emom je uvek rolerkoster. Ali, biti u autu s Emom je doslovno vožnja rolerkosterom. Jurimo kroz beogradski saobraćaj, tražim rukohvat (kojeg nema) i tumbam se po automobilu dok pokušavam da uhvatim različite predmete koji lete kroz vazduh (hemijska olovka, mobilni telefon, flaša vode, cedulja sa beleškama). Ostavljamo Autokomandu iza nas i napuštamo centar grada u pravcu njenog ateljea.
Uživam u razgovorima s Emom. Iz nekog razloga, iako je očigledno mlađa od mene, doživljavam je kao stariju sestru. Možda zbog osećaja sigurnosti koji zrači, Ema izgleda kao da ima sve odgovore. Što mene podstiče da joj postavljam sijaset pitanja. Neka od njih se vrte oko njene umetnosti, a druga se odnose na moje sopstvene kustoske brige. Ema ih rešava sa brzinom i lakoćom, onako kako savladava i krivine na putu do svog ateljea.
I upravo je ta lakoća ono što nas povezuje. Ema Bregović uspeva da izrazi svoju umetnost jezikom koji ne zahteva pretenciozne intelektualizovane reči. U tom izbegavanju elitizma i preferiranju direktne komunikacije sa publikom pronalazimo zajednički jezik. Ema pristupa umetnosti intuitivno, ne bojeći se duhovitosti, boje ili oblika. Naprotiv, često kombinuje te tri komponente u jednu prirodnu celinu, pri čemu se ne ustručava od izazovnih tema.
Međutim, ono što ne radi je da ide putem manjeg otpora kroz praćenje trendova preterano politizovanih koncepata koji bi uzdigli njen rad do visina nedostižnih za kritiku (iako je kritika umetnosti danas mrtva, a za to je lavovski doprinos dao preveliki naglasak na glorifikaciji sopstvenih političkih stavova, ali o tome neki drugi put).
Po dolasku u njen atelje, odmotavamo kilometre tkanine koja je na rolnama, i posmatramo motive u svim bojama afričkog kontinenta. Novo delo je u procesu nastajanja. Ja pušim bezbroj cigareta, dok Ema naizmenično postavlja police na zid, razvlači tkanine i opisuje ideje. U jednom ćošku, jaja u obliku granata smeštena u ogromnom gnezdu od metala. U drugom, zlatne ritske košuljice od metalnih lančića, sa kojima trenutno eksperimentiše. Stavlja ih, i na ruci joj izgledaju kao druga svetlucajuća koža.
Možda oboje imamo poremećaj hiperaktivnosti, ko zna, ali zato i uspevamo da se nosimo sa obiljem istovremenih informacija, ideja i eksperimenata s iznenađujućom efikasnošću. Delim njenu dečju radost u skaliranju predmeta, prikazivanju sitnih detalja u nadljudskim proporcijama.
U Eminom studiju, sve je malo veće nego u svetu izvan njega, a ja se osećam kao Alisin najbolji drug u zečjoj rupi. Pratim njenu navigaciju kroz taj svet maštovitosti i shvatam da su ovo upravo trenuci u kojima umetnost ima najvažniji transfer iskustva za mene: trenuci stvaranja, sam proces kreativnosti i privilegija da mogu da ga svedočim. Kada nas priča odvede u duboku naraciju, ona nas zaustavi sa „Denise, otišli smo u zonu sumraka preterane analize“ i vrati nas naivnom otkrivanju.
Gledam Emine zlatne ruke, konje koji prolaze pored njenog prozora (kojih se plašim, ali se Ema trudi da me nauči kako da razgovaram s njima), obilje šarenih afričkih dezena svuda oko nas i shvatam: život je lep.
Tagovi
