Donald Tramp strepi od eventualne recesije koja bi mogla da mu sroza šanse za reizbor. Evropski političari na vlasti iščekuju saopštenja statističkih zavoda o kretanju proizvodnje, zaposlenosti, zarada, inflacije, plašeći se da bi eventualno pogoršanje bilo kog od tih indikatora moglo ne samo da obori rejting stranke već i da dovede do prevremenih izbora. U našoj zemlji, koja već godinama ima ekonomiju sa ispotprosečnim dostignućima u odnosu na region, ili celu centralnu i istočnu Evropu, to nije slučaj. Skoro svaki ekonomski podatak može biti interpretiran u korist vlasti, a ako je loš, biće zanemaren ili povezan sa prethodnom vladajućom garniturom.
Urednik poznatog američkog portala 538, Nejt Silver, koji se dominantno bavi projekcijama izbornih rezultata, razvio je relativno složenu metodologiju na osnovu koje je uspešno projektovao rezultat izbora u 2012, i u koju su se „uklopili“ desetak prethodnih posmatranih izbora za predsednika SAD. Promašaj prognoza 2016. bio je epskih dimenzija, i svakako nije iznenađenje jer se broj onih koji su projektovali pobedu Donalda Trampa može nabrojati na „prste sakate ruke“. Silver je u pokušaju da izbegne uobičajeno korišćene pokazatelje poput (očekivanog) rasta BDP-a, kretanja (raspoloživog) dohotka, inflacije i tendencija broja zaposlenih, tim pokazateljima dodao i kretanje industrijske proizvodnje, potrošnje i berze. Svakom pokazatelju dao je jednaku važnost (osim rastu berzanskih indeksa, što je tretirao sa nešto manjom značajnošću).
Zaključak je jasan. Ako je zbirni rast ovih pokazatelja (koje on smatra razumno izbalansiranom merom ukupne ekonomije) pred same izbore manji od 2% (ili čak u debelom minusu, što je bio slučaj 1980. sa Karterom i 2008. sa republikanskim oponentom Obami, Mekejnom), onda trenutni predsednik gubi izbore (to se desilo i Bušu starijem 1992, u „sudaru“ sa Klintonom). Pred same izbore 2012, Obamin pokazatelj bio je 2,5%, dakle dovoljno za pobedu, koju je ovaj tada već četiri godine predsednik i izvojevao.
U Srbiji se veoma retko dešava da stranka, tj. koalicija, koja nije na vlasti pobedi na izborima. To se dogodilo na izborima septembra 2000, i na neki način maja 2008. i maja 2012; Na izborima 2008. i 2012. vladajuće koalicije (računajući i manjinsku podršku) dobile su blago više mandata, ali je odlučujući faktor u verovatno oba slučaja bilo predsedničko mesto koje su držale (ili osvojile) stranke koje nisu bile u Vladi, kao i promena koalicionog partnera od strane SPS-PUPS-JS oba puta
Dakle, Silver ukazuje da je istorijsko iskustvo dovoljno snažno da pokaže da su ekonomski rezultati skoro sigurno bitni, i da lošiji ekonomski učinak teži da ugrozi predsedničkog kandidata koji, ili čija stranka, već drži vlast. Takođe, čini se jasnim da je trend u performansama važniji od apsolutnog nivoa – u suprotnom, Frenklin Ruzvelt ne bi bio tako lako ponovo izabran sa dvocifrenom stopom nezaposlenosti 1936. (koja je, istina, već bila u snažnom padu).
Sa njegovim nalazima slažu se dominantne relevantne teorije koje su predložili politikolozi kao što su Kramer, Tafti i Fiorina, koji svi tvrde da ekonomski uslovi značajno utiču na rezultat američkih predsedničkih izbora. Bez obzira na to da li su testirani mikroekonomski ili makroekonomski faktori, ovi autori uglavnom potvrđuju opšteprihvaćenu maksimu američke politike da će glasači nagraditi sadašnjeg predsednika ako su ekonomske prilike povoljne i kazniti ga u suprotnom. Alan Lihtman i Ken Dece ukazuju da se predsednički izbori mogu tačno predvideti praćenjem kratkoročnih i dugoročnih ekonomskih faktora (najtačnija se pokazala kratkoročna ekonomska komponenta sa skoro savršenim predviđanjem). Dakle, ekonomski uslovi zaista utiču na predsedničke izbore, i to značajno.
Ali ono što je jako važno, stanje same ekonomije ne treba smatrati jedinom dominantnom determinantom uticaja na ishod predsedničkih izbora. Privredne performanse u suštini imaju prožimajuću prirodu – utiču na svakoga i na skoro svaki aspekt života, i posebno je bitno da su one individualno percipirane i tumačene. Ovo naučno objašnjenje sa percepcijom ekonomske situacije, i posledično njenim tumačenjem od strane pojedinaca, čini se da igra glavnu ulogu u objašnjenju uticaja ekonomije na rezultate izbora u Srbiji.
Analizirajući podatke od obnavljanja višestranačja u Srbiji 1990. pa zaključno sa izborima za gradsku skupštinu Beograda marta 2018. može se zaključiti da ekonomski rezultati nisu u korelaciji sa izbornim rezultatima. Međutim, sa percepcijom je očigledno drugačija stvar i postoje neki indirektni dokazi da je ona prilično drugačija od egzaktnih ekonomskih indikatora. Inače, ne uzimajući u obzir faktore kao što je blizina, odnosno strah od rata, kao i uticaj permanentne propagande na psihu ljudi, bilo bi vrlo teško objasniti ponašanje srpskog biračkog tela u protekle skoro tri decenije. Ali, kada govorimo o uticaju ekonomije na rezultat izbora, važnija je ubedljivost ekonomskih obećanja, a ne postignuće u tom pogledu.
Izbori u vreme ekonomske kataklizme devedesetih
Period do izbora 24. septembra 2000. zbog nedostatka uporedivih podataka obradićemo samo ukratko. Sama činjenica da je u periodu 1990-ih BDP prepolovljen (prosečna stopa rasta BDP 1991-2000. bila je neverovatnih – 6,6%), da je stvarna nezaposlenost dostigla enormne razmere (i pored toga što su ljudi formalno uglavnom ostajali u fabrikama koje su faktički bile devastirane), ukazuje da nije ni potrebna preciznija analiza da bi se ukazalo na katastrofalne ekonomske rezultate tadašnje vlasti. Prosečne neto plate, koje su tokom 1992. pale za neverovatnih 48,5% (dakle prepolovljene su), u proseku su u 1993. bile oko 50 nemačkih maraka, odnosno 25 evra.
Ipak, sve izbore, do onih famoznih 24. 9. 2000. koji su se završili petooktobarskom revolucijom, dobijala je vlast sama ili uz pomoć dežurne prorežimske partije: SRS. Tako na prvim izborima u Srbiji posle obnove višestranačja decembra 1990. godine Milošević pobeđuje u prvom krugu sa čak 65,3% glasova, dok je njegova stranka osvojila 46,1% glasova, ali zbog većinskog izbornog sistema dobila čak 194 poslanika (blizu četiri petine delegata u parlamentu).
Prevremeni parlamentarni izbori održani su 27. aprila 1992, nakon proglašenja SR Jugoslavije, i na njima su ubedljivu pobedu odneli socijalisti sa 40,8% (i apsolutnom većinom mandata). SRS je uzela 29,1%, DPS 3,9%, dok je opozicija bojkotovala te izbore. Na izborima 1992. godine SPS je osvojila 28,8% glasova (101 mandat), prorežimska SRS 22,6%, te DEPOS 16,9%. Milošević takođe dobija izbore u prvom krugu, sa 53,2% glasova. Na opet prevremenim izborima (zbog trenutnog razlaza sa Šešeljom) decembra 1993. stranka Slobodana Miloševića paradoksalno popravlja svoj rezultat dobivši 36,7% glasova (123 mandata), DEPOS 16,6% SRS 13,8%.
Na saveznim izborima septembra 1996. SPS dobija 42,4% glasova, koalicija Zajedno 22,2%, SRS 17,9%. Zbog većinskog sistema kod izbora odbornika, opozicija u drugom krugu iznenađuje uglavnom prvoplasirane kandidate SPS i u većini okružnih centara i u Beogradu, iz pomoć opoziciono nastrojenih birača SRS, osvaja prvu veliku i neočekivanu pobedu. Na izborima septembra 1997, koje bojkotuje veći deo opozicije, SPS-JUL-ND dobija 34,3% glasova (110 mandata), SRS 28,1%, a SPO 19,2%. Predsedničke izbore posle više krugova u decembru 1997, na kontroverzan način dobija Milan Milutinović u drugom krugu.
Tadić tesno pobeđuje Tomislava Nikolića dva puta u drugom krugu, što se, imajući u vidu konzervativnu strukturu biračkog tela Srbije, samo može delimično pripisati kumulativnom porastu zbirnog indeksa stanja ekonomije od skoro 27% počevši od 2003. zaključno sa 2007, a verovatno većim delom medijskoj dominaciji Tadića
Naša metodologija
Bazirajući se na Silverovom pristupu napravili smo (kompozitni) „zbirni indeks stanja ekonomije“ za Srbiju. Neki pokazatelji koje je koristio Silver ne bi imali mnogo smisla, poput kretanja berze (koja ima beznačajan uticaj na realna ekonomska kretanja), dok su drugi indikatori već praktično inkorporirani u one koje ćemo koristiti za period od poslednjih 20 godina. Odlučili smo se da zbirni indeks stanja ekonomije Srbije formiramo na osnovu kretanja četiri za prosečnog građanina Srbije verovatno najvažnija pokazatelja. To su: kretanje prosečne realne neto zarade i prosečne penzije, rast privredne aktivnosti (BDP), te rast (ili pad, što je češće) zaposlenosti. Mogli bismo da koristimo i kretanje industrijske proizvodnje, ali smatramo da zbog toga što BDP već inkorporira taj indikator, to nije neophodno. Slično je i sa nezaposlenošću, koja je dobrim delom opredeljena kretanjem zaposlenosti, dok je potrošnja najvećim delom određena kretanjem neto zarada i penzija (kao i BDP). Inflacija je, takođe, preko podataka u realnom iznosu (plate, penzije, BDP) faktički ukalkulisana.
Slično Silveru, svakom indikatoru dajemo istu težinu, osim zarada i penzija koje zajedno imaju isti značaj kao i ostala dva pokazatelja (ovo je zbog toga što ta dva indikatora tek zbirno mogu da budu aproksimacija kretanja ukupne potrošnje). Zbog približno duplo veće ukupne sume zarada taj indikator dobija toliko veću težinu u odnosu na penzije. Bitno je napomenuti da je za analizu uticaja na izbore ključno kretanje datih indikatora godinu pred izbore ili pak u godini izbora ako su oni na samom kraju te godine. Podaci za 2001-2018. preuzeti su sa sajta Ministarstva finansija, dok su za prethodne tri godine izračunati na osnovu publikacija RZS, sa realnim rastom zarada koji aproksimira ukupan rast zarada i penzija 1998-2000.
Kao što se može videti na grafikonima, 1999. je veoma loša godina u kojoj zbirni indeks stanja ekonomije pada za preko 13%, dok je skromniji pad u samoj 2000. dobrim delom posledica niske baze i pozitivnog uticaja kakve-takve stabilizacije u poslednja tri meseca 2000. BDP u istoj godini pada za 12%, realne zarade za čak 19%, a broj zaposlenih za skoro 9%. Negativni trendovi, osim BDP-a koji se nešto popravlja sa vrlo niske baze, nastavljaju se do izbora 24. septembra 2000, koje opozicija konačno dobija, sa predsedničkim kandidatom DOS-a Vojislavom Koštunicom koji pobeđuje Miloševića u prvom krugu sa 50,2% (prema 37,1%) osvojenih glasova. Međutim, teško je verovati da je ekonomska situacija bila gora 2000. nego decembra 1993. kada je SPS dobila izbore. Pre će biti da se radi o spoznaji velikog dela populacije da obećanja postojećeg režima zaista nisu kredibilna, i posebno iskustvu izgubljenog rata samo godinu dana pre toga. Koliko je brza bila promena svesti birača pokazuju parlamentarni izbori samo tri meseca kasnije kada DOS ubedljivo trijumfuje sa čak 64% glasova, naspram 14% od strane SPS.
Ono što upada u oči jeste dramatičan rast zbirnog indikatora stanja ekonomije u prve dve godine demokratske vlasti, što joj paradoksalno neće doneti nikakav izborni uspeh, već „povratak“ SRS kao najsnažnije pojedinačne stranke (na izborima decembra 2003. SRS dobija 27,6% glasova ili skoro trećinu mandata; DSS 17,7%, DS 12,6%). Posebno iznenađuje odsustvo „nagrade“ za vladu Zorana Ðinđića, koji je imao jednocifrenu podršku u biračkom telu na početku 2003. i pored veoma snažnog povećanja penzija i plata u 2001. i 2002. (penzije rastu 18%, odnosno 17%, a realne neto plate neverovatnih 30%). Naravno, ovo se dobrim delom može objasniti strahovitom kampanjom antimodernizacijskih snaga, dobrim delom starorežimskih, koje su koristeći relativnu slobodu medija uspele da predstave novu vladu kao izdajničku i kriminalnu.
Relativno snažan rast zbirnih indeksa nastavlja se zaključno sa 2008, što je, uz veliko obećanje o dolasku Fijata, donelo pobedu koaliciji oko Demokratske stranke na izborima maja 2008. (koja dobija i za sebe iznenađujućih 38,4% ukupnih glasova, naspram 29,5% osvojenih od strane SRS). U periodu između izbora decembra 2003. i maja 2008. Tadić tesno pobeđuje Tomislava Nikolića dva puta u drugom krugu, što se, imajući u vidu konzervativnu strukturu biračkog tela Srbije, samo može delimično pripisati kumulativnom porastu zbirnog indeksa stanja ekonomije od skoro 27% počevši od 2003. zaključno sa 2007, a verovatno većim delom medijskoj dominaciji Tadića. U istom razdoblju neto plate kumulativno rastu za čak 77%, a penzije za 30%, dok prosečni rast BDP-a u tih pet godina (i u prvih osam godina tranzicije) iznosi čak 6% (dok zaposlenost pada prosečno po 1% godišnje).
Potom slede godine kada je zbirni indeks stanja ekonomije u konstantnom padu, ali na izborima 2012. paradoksalno kumulativan rezultat tadašnje aktuelne vlasti je bolji nego na prethodnim, iako je relativni pobednik SNS sa 24% glasova (dva procentna poena ispred DS, dok SPS skoro duplira rezultat dobijajući 14,5%). Međutim, ključni momenat je iznenađujuća pobeda Nikolića u drugom krugu, i pored slabe medijske pokrivenosti, koja verovatno opredeljuje formiranje buduće vlasti. I ekonomija je svakako odigrala ulogu, imajući u vidu negativne efekte globalne ekonomske recesije koje tadašnja vlast nije mogla sakriti.
Kretanje prosečnih zarada i penzija, zaposlenosti i BDP-a Srbije 1998-2018.
Za veoma detaljnu analizu su ubedljive pobede SNS na izborima 2014, 2016. 2017. (koji se održavaju u martu ili aprilu, kada rezultati iz prethodne godine opredeljuju birače) kada zbirni indikator stanja ekonomije jedva da raste (0,3% prosečno godišnje od početka 2013. zaključno sa 2016). Velika obećanja budućih ekonomskih uspeha i propagiranje tadašnjih poteza kao vanserijskih i nikada neviđenih postignuća, naravno emitovanih sa medija čvrsto kontrolisanih od SNS, po svemu sudeći igraju ključnu ulogu (SNS osvaja oba puta po 48,3%, dok Aleksandar Vučić dobija predsedničke izbore u prvom krugu sa 55%).
Iako su realne neto plate u padu, dok u posmatranom razdoblju prosečne realne penzije padaju za čak 11%, za potpunu analizu važno je znati čije plate i penzije padaju, a to su primanja onih koji dominantno nisu glasači vladajuće koalicije. Ni slab prosečan rast BDP-a (1,6%) i zaposlenosti (0,7%) nekome neupućenom ne bi ukazivao da vlast odnosi ubedljive pobede na izborima, čak suprotno. Ubedljiva pobeda vlasti i na izborima za Skupštinu grada Beograda u martu prethodne godine (sa 45%) i pored skromnog rasta zbirnog indeksa tokom 2017. iz istih razloga ne treba da iznenadi.
Srbija je zemlja u kojoj nema stvarne debate i u kojoj ekonomske teme ne mogu stvarno da dođu do izražaja, čak ni kada je bilo mnogo veće slobode medija. Istina, tema ekonomije je prisutna, ali javne debate, ili češće saopštenja režima, nisu bazirane na celoj istini, već na brojkama istrgnutim iz konteksta čiji cilj je stvaranje pogrešne ali željene slike kod većine birača
Važnost dobrog obećanja
U Srbiji se veoma retko dešava da stranka, tj. koalicija, koja nije na vlasti pobedi na izborima. To se dogodilo na izborima septembra 2000, i na neki način maja 2008. i maja 2012. Na izborima 2008. i 2012. vladajuće koalicije (računajući i manjinsku podršku) dobile su blago više mandata, ali je odlučujući faktor u verovatno oba slučaja bilo predsedničko mesto koje su držale (ili osvojile) stranke koje nisu bile u Vladi, kao i promena koalicionog partnera od strane SPS-PUPS-JS oba puta.
Ako „sudbinske“ izbore septembra 2000, koji su došli posle bombardovanja zemlje i iskrene zabrinutosti ljudi za goli opstanak, ne računamo kao one opredeljene samo ekonomskim već primarno bezbednosnim faktorom, pokazalo se da realno stanje ekonomije ne igra bitnu ulogu u odluci srpskih birača. Tačnije rečeno, ekonomija igra ulogu, ali više kroz obećanja političkih aktera koja moraju biti stalno ponavljana, isto kao i priče o ekonomskim postignućima, jednom rečju – propaganda. To je svakako i posledica blokade medija koja praktično postoji veći deo posmatranog perioda od 28 godina.
S druge strane, čak i u periodu demokratske tranzicije u prvih 12 godina ovog stoleća, svaki pokušaj javne debate najčešće je bio obesmišljavan sa potezanjem tema o neviđenoj pljački zemlje tokom tranzicije (što se naravno nije desilo u meri većoj nego u ostalim zemljama bivšeg socijalističkog lagera ili regiona, jer se praktično nije imalo šta mnogo ukrasti iz preduzeća koja usled duge izolacije sa svetskog tržišta na kraju 1990-ih nisu skoro ništa vredela) i stalnim optužbama o izdaji države. Celu klimu otežavao je i stalni pritisak Zapada na Srbiju po pitanju Kosova, te Republike Srpske (ovde posebno intenzivno do famoznog propalog „travanjskog paketa“ 2006), koji svakako nisu trpele ostale zemlje u tranziciji, i što je doprinosilo da antimodernizacijske snage dobijaju zamah.
Rezultat je zemlja u kojoj nema stvarne debate i u kojoj ekonomske teme ne mogu stvarno da dođu do izražaja, čak ni kada je bilo mnogo veće slobode medija. Istina, tema ekonomije je prisutna, ali javne debate, ili češće saopštenja režima, nisu bazirane na celoj istini, već na brojkama istrgnutim iz konteksta čiji cilj je stvaranje pogrešne ali željene slike kod većine birača.
Značajno smanjiti realne plate i penzije, ali ne preko inflacije kao što je bio slučaj 1990-ih (to je jednostavnije jer se stvara „novčana iluzija“), i dobiti izbore sa apsolutnom većinom izvesno je redak slučaj u globalnim razmerama. Kako stvari stoje, trebaće još mnogo vremena da Srbija postane deliberativna demokratija gde će se u medijima otvarati važne teme, uključujući ekonomske. Zasada, eventualno ćemo slušati namerno obesmišljenu javnu diskusiju sa mnogo besmislenih i često intenzivnih upadica, pod uslovom da na mestu debate ima nekoga ko drugačije misli od onih koji su zaduženi da nam kažu „istinu“.
Tagovi
