„U Srbiji me svuda pozivaju, a nisam sreo osobu koja je čitala ono što sam napisao“: Priča o Peteru Handkeu, nobelovcu koji voli Srbe

Nobelova nagrada za književnost za 2018. godinu pripala je poljskoj autorki Olgi Tokarčuk „za narativnu maštu koja sa enciklopedijskom strašc“u predstavlja prelazak granica kao oblik života“, dok je Nobelova nagrada za književnost za 2019. godinu dodeljena austrijskom piscu Peteru Handkeu „za uticajno delo koje je jezičkom domišljatošću istražilo periferiju i specifičnosti ljudskog iskustva“.

Pisac nemačkog jezika, pripadnik svetske književnosti, Austrijanac Peter Handke je srpskoj javnosti ipak poznatiji zbog svojih stavova i izjava nego zbog suštinskog kvaliteta svojih knjiga, pa se čak može reći da Handke spada u one umetnike o kojima se mnogo govori i onda kad nijedno njihovo delo nije pročitano.

„Na udaru zbog Srba“

Handke se tako u više navrata našao na udaru – zbog Srba. Kada je u Oslu dobio najuglednije pozorišno svetsko priznanje, Ibzenovu nagradu, događaj je izazvao oštre proteste u Norveškoj. Tamošnji mediji, književni krugovi i nevladine organizacije vodili su žestoku kampanju protiv Handkea zato što je tokom ratnih sukoba devedesetih godina, kako tvrde, stao na stranu Srba i podržao srpsku agresiju i zločine.

Handke je, međutim, odbio njihov zahtev da vrati nagradu.

„Pogođen sam neprijateljskim dočekom, koji mi je priređen, a iznenađen sam što sam nazivan fašistom i ubicom“, poručio je tada Handke, koji je najavio da će deo novca iz nagradnog fonda (basnoslovnih 300.000 evra) izdvojiti za izgradnju dečjeg bazena u jednoj srpskoj enklavi na Kosovu i Metohiji, dok će preostalu sumu, takođe, dati u dobrotvorne svrhe.

Handke, sin nacističkog vojnika iz Drugog svetskog rata i majke Slovenkinje, odrastao u Koruškoj, jedan je od najboljih modernih svetskih pisaca, a zapadni mediji navode da se nalazi u istoj situaciji kao nekada Ezra Paund ili Luj-Ferdinand Selin – niko mu ne osporava umeće, ali su njegova politička stanovišta pod lupom. Neki idu toliko daleko da ga nazivaju „ideološkim čudovištem“.

„Handke je dosadan i smešno pretenciozan“

U poslednjoj deceniji prošlog veka, dok je još trajao rat na prostoru bivše SFR Jugoslavije, napisao je esej „Pravda za Srbiju“. Do tada cenjen pisac, dobitnik brojnih nagrada, Peter Handke je naišao na osudu u nekim krugovima, baš kao i zemlja koju je branio. Ali nije odustao od svojih uverenja. Slično je bilo i pre dve decenije, kada je podigao glas protiv bombardovanja jedne suverene zemlje i ubrzo, u znak podrške, već u aprilu 1999. došao u Srbiju.

„Posle NATO napada planeta se sada zove Jugoslavija. Jerusalim, Jerihon, London, Pariz i naravno Berlin i Vašington biće deo Jugoslavije… Svima nama koji nismo postali Marsovci, Jugoslavija je naša otadžbina“, napisao je Handke.

Među prvima mu je odgovorio sarajevski publicista Dževad Karahasan, koji je saopštio da on nikada nije ni mogao da čita Handkeova dela „koja su već godinama dosadna i smešno pretenciozna“. Karahasan se tako tada približio Suzan Zontag koja je istim povodom poručila da „mnogi pisci u Njujorku koji su ranije rado čitali Handkea, obećavaju da više nikada neće uzeti nijednu njegovu knjigu u ruku“. Milo Dor, austrijski pisac, a ranije Milutin Doroslovac, zaključio je da je Handke „sve pomešao jer uopšte ne razume politiku“.

Nedeljnik Špigl je oštro kritikovao Handkea, uz aluziju da on ipak neće otići u Srbiju kao što je to obećao u svojoj poruci. Iako je znao da će Handke sigurno krenuti u Beograd, Zigfrid Unzeld nije hteo da to otkrije novinarima.

„Bombardovanje Beograda kao ubistvo Kenedija„

Da će doći u Beograd, ako on bude bombardovan, Handke je rekao još u oktobru 1998. Na večeri koju je tada priredio jedan zapadni diplomata, slusajući mnoge primedbe na račun srpske politike, Handke je iznervirano doviknuo domaćinu: „Pustite ovaj narod na miru. Pijte dobro pivo i gledajte lepe žene. Ovo je njihova, a ne vaša zemlja.“ Domaćin se utišao, a Handke zaključio: „Međunarodna zajednica? Već sama reč zvuči kao zločin.“

Odlazeći iz Beograda posle kratke posete, rekao je:“Sada bih prvi put voleo da živim 90 godina. Da živim i da zapišem sve šta se dešava Srbima. Srbi su novi Jevreji nad kojima se obavlja novi Holokaust i želeo bih da i oni kao Jevreji, i ja sa njima, zapišu svaku reč, svaki proglas koji objavljuju mediji novog nacizma. Kao i Hitler, i NATO je zaljubljen u vlastitu smrt.“

I 20. godišnjicu bombardovanja proveo je u Beogradu. Tada je dao intervju za RTS u kojem je govorio o bombardovanju, ali i o tome kako su čitaoci razumeli njegovo delovanje izvan sveta literature. Oni koji su bombardovali i koji su ubili hiljade ljudi – oni ne pripadaju ni Evropi ni planeti Zemlji, poručio je pisac tada.

Handke je, odgovarajući na pitanja kako godinama kasnije gleda na bombardovanje i oseća li ljutnju, bes ili žaljenje, rekao da ne oseća ljutnju, ali da i dalje ne može da poveruje da se to desilo.

„To kao da nije naša planeta… Oni koji su bombardovali i koji su ubili hiljade ljudi – oni ne pripadaju ni Evropi ni planeti Zemlji“, kazao je poznati pisac i naglasio da zbog svega toga oseća „neku vrstu gađenja prema ljudskoj vrsti“.

Prisećajući se dana kada je počelo bombardovanje, Handke je rekao da se toga seća kao što pamti ubistvo Džona Kenedija.

„Svi su očekivali da počne bombardovanje, ali kad se to zaista dogodilo, to je bilo kao fikcija, kao da nije stvarno… Ali postalo je stvarno! Sećam se svega. Bio sam na ulici, duvao je vetar, i bila je neka tišina svuda okolo…“, opisao je Handke svoje sećanje na 24. mart 1999. godine.

„Ništa od mojih dela nije ovde izvođeno“

Peter Handke zato, nesporno, važi za „prijatelja Srba“. Nikada se nije pokajao zbog podrške Srbima u vreme kada to nije bilo popularno. Zato je i često gost Beograda. Ali, ta priča o njegovim vezama – koji je u Beogradu gostovao i na festivalu „Kontrapunkt“ – ima i jednu drugu stranu medalje koju je pisac tada otkrio.

„U bivšoj Jugoslaviji, u Srbiji nisam mnogo prevođen, ne znaju šta sam zapravo radio u životu, pa se pitam zašto su ovde tako ljubazni prema meni“, rekao je u intervjuu za Politku. „Svuda me pozivaju, pružaju ruku, ali gotovo nigde nisam naišao na osobu koja je čitala ono što sam napisao, a to je najvažnije. Ovde me ne poznaju, gotovo ništa od mojih pozorišnih komada nije izvođeno u Beogradu. Zbog toga sam malo revoltiran.“

O Beogradu je tada rekao da je reč o „pravom gradu“, gde se odvija život kao retko gde.

„Život koji se ovde odvija ne možemo da živimo u Parizu. Beograd je čudesno neujednačen. Bio sam ovde desetak puta i tek počinjem da ga otkrivam, počinjem da osećam njegovu geografiju, topografiju, geologiju. Ovde možemo da lutamo a da se ne izgubimo. Spustio sam se niz Dorćol do Dunava. Usred jutra se čula tehno muzika, video sam ljude koji igraju u praznom prostoru. Ne znam da li je to lepo, ali je posebno“, rekao je Handke.

O sahrani Slobodana Miloševića…

Ono što mu se spočitava i danas je njegov odlazak na sahranu Slobodana Miloševića, zbog čega je u Dizeldorfu ostao bez nagrade „Hajnrih Hajne“. Tim povodom je 2006. godine u razgovoru za Novosti rekao da je njegovo prisustvo Miloševićevoj sahrani njegova privatna stvar.

On je tada rekao i da se „ne može reći da ga je voleo“, ali da je, pošto je uz Jugoslaviju bio od secesije Slovenije, uvideo da Milošević nije bio nacionalista i da je želeo da sačuva Jugoslaviju.

„Bio sam u Beogradu pre nego što je krenuo u Dejton. Na aerodromu se ni u jednom trenutku nije okrenuo ka kamerama. Ušao je u avion i pošao po mir. Nije se pokazivao, kao političari bez lica. Impresionirao me je. Nije bio demagog, radio je svoj posao. Pratio sam njegov proces u Hagu od samog početka. Želeo sam da ga otpratim do kraja, što je potpuno normalno. Ali, nemam mišlje nja, niti sud o njemu“, ispričao je Handke.

„On je za mene na neki način simbolizovao jugoslovensku nesreću. Nije to ni obožavanje. Možda bi najbolja reč bila – poštovanje“, rekao je Handke i ispričao da je bio u poseti Miloševiću u zatvoru, pošto su njegovi advokati zatražili da Handke eventualno bude svedok odbrane.

„Kada je umro, pogodila me je čudna tuga koju ne mogu da objasnim. Želeo sam u Parizu da zapalim sveću za njega, ali kada sam video reakcije zapadnih medija koji su nastavljali da ga zovu balkanskim kasapinom i diktatorom, što uopšte nije bio, da ga nazivaju nacionalistom i apartčikom, pljujući i urinirajući na mrtvog čoveka, bio je to jedan od razloga da odem na njegovu sahranu. Bio sam i znatiželjan da vidim kako će reagovati žitelji Požarevca… Hteo sam da budem svedok istorije o kojoj ću možda jednog dana pisati“, ispričao je pisac tada.

„Pravda za pisca“

Handke je, kažu, od svog detinjstva napravio i svoju poetiku i svoju politiku. Rođen u kući svog slovenačkog dede Gregora Siveca kao vanbračni sin nemačkog vojnika, Handke tek kao osamnaestogodišnjak saznaje ko mu je pravi otac, jer mu se majka pre njegovog rođenja udala za Adolfa Brunu Handkea, berlinskog vozača tramvaja. Kako su nekoliko godina živeli u Istočnom Berlinu, vratili su se pred njegov polazak u školu u Grifen, gde su ga deca ismevala zbog berlinskog naglaska. U školi odbačen od vršnjaka, a u kući situacija još gora: očuh alkoholičar i nasilnik.

Pisac Miljenko Jergović je u eseju „Pravda za pisca“ u u tom kontekstu pokušao da odgovori na pitanje čime je Peter Handke toliko razgnevio ljude da ga se sete po zlu i nakon što su svima drugima oprostili: time što je istrajao, nije se utišao nakon prvih skandala, nego je tvrdoglavo nastavio po svome, uživajući u tome što je izdvojen i drugačiji, u tome što je odbačen.

„Išćući pravdu za Srbiju iskao je pravdu za onog dječarca iz najmračnije koruške vukojebine, koji je, eto, govorio berlinskim naglaskom, u ta rana poslijeratna vremena, kada su Austrijanci da bi se uzrazlikovali svoj jezik nazivali – austrijskim. Očito mu je bilo više stalo do te rano doživljene uvrede nego do sve buduće književne slave, uključujući i Nobelovu nagradu koju bi sigurno dobio da se nije inatio“, napisao je Jergović.

Ipak, inat Handkea naposletku nije koštao Nobelove nagrade: sedamdesetšestogodišnji pisac drama i romana prepoznat je zbog „uticajnog rada koji korišćenjem neobičnog jezika istražuje perifernost i posebnost ljudskog iskustva“.

Handke je i u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu primio međunarodnu književnu nagradu „Milovan Vidaković“ pre dve godine. Za inostranog člana SANU izabran je 1. novembra 2012, a naredne godine je dobio posebnu plaketu 50. Disovog proleća i tom prilikom preveo pesmu „Možda spava“ na nemački jezik, a rukopis poklonio gradskoj biblioteci u Čačku.

Neke od njegovih napoznatijih izjava o Srbima – koji su mu, po svoj prilici, obeležili karijeru – su:

„Srbi su zatvorenici zapadnog sveta. Srbe je uhapsio svet koji nema vrednosti. To je nepravda.“

„Mars napada, a Srbija, Crna Gora i Republika Srpska su otadžbina svih nas koji nismo postali Marsovci ili koljači.“

„Srbi su tragičan narod. Ali ja volim tragične narode.“

„Napisao sam svoj ep o ljudskosti, a za to nema boljih junaka od Srba. To što su moji junaci stradalnici koje svet uporno ne želi da vidi, za mene nije važno.“

„Ništa nisam propatio zbog zalaganja za Srbiju, uvek sam bio obogaćen. Nisam nikakva žrtva, srpski narod je žrtva.“

„Ponekad bih voleo da sam pravoslavni monah koji se bori za srpsko Kosovo.“

„U Srbiji me svi vole, a niko ne čita ono što sam napisao.“