Imam bebu u stomaku. Već skoro osam meseci živi u meni. Eto, mačka je izvađena iz džaka. Dok pišem kolumnu, pretura mi se po stomaku. Kad to radi, uvek mi se čini da moje telo nije više samo moje. Da će se pretvoriti u nešto drugo. Da će poprimiti neki novi oblik. Odjednom ću drugačije misliti, pisati, voleti. A smešno je što se osećam tako posebno, kao da se ovo samo meni dešava. Stalno mislim – Čoveče, mali čovek mi raste u stomaku. U mom telu mlataraju ruke i noge koje nisu moje.
U meni sada kucaju dva srca. A većina žena oko mene imala je nekad dva srca u svom stomaku ili će ih možda nekad imati. Normalno je koliko i refleks za povraćanje. Ali meni nije, meni je neverovatno, ja ne mogu da prestanem da se čudim. Možda se tako svaka žena oseća dok je u njenom stomaku beba. Kao da je jedina, kao da je svedok nekakvog čuda koje ne može sasvim da pojmi. Tako sam se kao dete osećala, zapravo se i dalje osećam, kad mislim o svemiru. Kad mi neko kaže – beskrajno – da nema početak i kraj. To je veće od mene. Moj mozak to ne može da razume, trebaju mu granice i okviri. I beba što mi cveta u stomaku je veća od mene.
Možda nam je zato trebalo vremena da počnemo da govorimo ljudima da nas više nije dvoje, da nas je sad troje. Kao da je to nekakva tajna, nešto samo naše. I kao da nikad nije pravi trenutak da progovoriš. To je kao onaj slon u sobi samo što nije u sobi nego u stomaku. I ne miče se odatle čitavih devet meseci. A nije kao da te iko ikad iz vedra neba pita ‘Šta se radi, je l’ ima neka beba?’, pa da klimneš glavom i započneš svoj monolog. Da je tako, bilo bi lako. A ovako moraš da prekineš svakodnevicu i uperiš svetlo u tog slona u kojeg ljudi isprva uvek teško poveruju.
A onda kad jednom kažeš, ljudi istog trena počnu drugačije da te gledaju. I nije to nužno ništa loše, čak je uglavnom dobro, ljudi se raduju, srećni su, ponosni… ali je drugačije. A tebi treba vremena. Jer brže oni počnu da te menjaju u svojoj glavi nego što se ti zapravo menjaš. I onda ćutim, još malo. Krišom gladim svoj okrugli stomak koji toliko volim. Jer zapravo bih da se ništa tako odjednom ne promeni.
Da beba samo dođe i postane deo onoga što već postoji. Da se menjamo sve troje, zajedno, polako. A ne preko noći. Noći koje ne spavaš i kojima te svi koji već imaju decu toliko zastrašuju. Kao da su veliki opet mali i plaše se noći i mraka. Tih dečjih krika i gladi i neprospavanih noći. Samo više nisu čudovišta što žive ispod kreveta, sad su bebe što rastu u stomaku. Zapušim uši na te priče i jauke. Kao što zapušim uši i na sve one tuđe priče o porođaju. Prvi put razumem ono što je deka govorio ‘Blagosloveno neznanje’. Draže mi je da ništa ne znam, da se prepustim, da se samo radujem tom suncu što mi raste u stomaku. Kad bude vreme za čupanje kose, čupaću kosu. Ali sad bih da uživam i da zamišljam. Da je pravim od papira. Kad dođe vreme da se sve promeni, do tad ću već biti promenjena. I to me plaši ali i raduje.
Čudno je kad tajna izađe napolje. Kao kad pustiš onaj helijumski balon da se vine u nebo. Sad je slobodan i dok ga ljudi gledaju sa zemlje, svako može da misli šta želi. Neko vidi slona, neko konja, srce ili delfina. Baš kao i beba u stomaku. Može da bude bilo šta. Baš kao i mi kad se beba rodi.
ČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 30. MAJA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 646
UZ SVAKI PRIMERAK NOVOG BROJA NEDELJNIKA DOBIJATE MAGAZIN „ISTORIJA“ NA POKLON
Istorija 20
Tagovi
