Sve ono što je do Piksija nedostajalo reprezentaciji Srbije, posle Mundijala u Kataru ponovo je počelo da joj nedostaje. Ali ne može to biti pravi razlog proklizavanja, koje je potrajalo sve do poslednjeg okupljanja pred sam odlazak uNemačku. Dobra atmosfera, hajp, odvažan stav i narodski bezobrazluk ionako imaju ograničene efekte. Mora biti da je stvar u nečemu drugom…
Srbija od poslednjeg učešća na Evropskom prvenstvu – mada ga zapadni mediji ne priznaju i kažu da je ovo naš debi na velikim takmičenjima, pripisujući izgleda Srbiji samo loše jugoslovensko nasleđe – u Belgiji i Holandiji 2000. godine nije imala kontinuitet i živela je na ekstremnim polovima koji su pred svako takmičenje kao džinovsko klatno rušili sve pred sobom, od totalne euforije, do teškog pesimizma
Neka psihodrama počne. Mi smo najbolji tim na svetu. Bio bi čin veleizdaje ako naša reprezentacija ne uspe na ovom Evropskom prvenstvu. Razlog za to bi javnost sigurno pronašla u tome što su previše – woke. Ili što bi želeli da budu previše mačo. Ili jer daju legitimitet političarima. Ili jer nemaju jasan stav o pitanju rata u Rusiji. To što nema alternative na brojnim pozicijama? Kome je to važno. Ali čekaj sekund. Znaš li da postoji velika šansa da uopšte ne prođemo grupu? Znaš li da je vezni red totalno van balansa? I da li je selektor uopšte gledao neke od svojih miljenika ove sezone? Mišljenje o reprezentaciji izgleda može da bude samo ekstremno. Realnost očigledno nije briga oko koje se valja opterećivati.
Ako ste pomislili da je ovo početak teksta o reprezentaciji Srbije, naseli ste. Ovo je početak priče o reprezentaciji Engleske, koju je napisao urednik sportske redakcije britanskog Gardijana, Markus Kristenson. I pred ovo veliko takmičenje redakcija Gardijana pozvala me je da budem deo ekspertskog tima, koji čine najvažniji mediji u Evropi, pa ćete na Velikim pričama imati priliku (već imate, op. aut.) da čitate tekstove i analize nastale u okviru te ekspertske mreže.
I nijedan tekst nije bio toliko sličan srpskoj priči, po načinu na koji javnost percipira svoj državni tim, kao tekst o Engleskoj. Iako bi prosečan Srbin seo na gajbu piva i ispraznio je uz pesmu za svaku patnju prosečnog Engleza, to su kolektiviteti koji i po svom humoru, i po svojoj patnji, a najviše po svojoj sudbini podsećaju jedan na drugi – već godinama čekaju da njihovi snovi dođu kući. Ostvareni. A ne dolaze, i to na najteže moguće načine.
Ovo je priča i o tome…
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA
Tagovi
