Vest da je preminuo Duda Ivković zatekla je i potresla svakog ko je odgledao makar minut košarke. Ali Duda nije bio „samo“ košarkaški trener. Bio je mimo košarke čovek koji je imao principe, građanin sa velikim G. Živeo je za ideale, svoj Krst, Beograd i košarku. A u njoj je bio genije.
Nedeljnik je sa Dudom uradio nekoliko intervjua, a podsećamo se onog koji smo uradili kada je u izboru našeg lista proglašen za ličnost godine.
***
Dušan Duda Ivković ima (imao je) jedno pravilo u životu: da se nikada ne vraća na mesto gde je već radio.
Jedino mesto gde se uvek vraća je Beograd. I Crveni krst.
Nije to neka košarkaška metafizika, nije ni reč o tvrdom principu. Nije to ni pravilo koje je od nekog čuo, niti mu je to neko nametnuo. Prosto, tako je… Potrebno je, valjda, čoveku da postavi neke koordinate u kojima će da funkcioniše.
To pravilo je prekršio samo dva puta u životu.
Bila je to 2008. godina. Posle svake serije velikih uspeha, dolazi period stagnacije kao priprema za nova velika dela. Zvuči kao poštapalica – zato što i jeste – ali je istovremeno i sažetak istorije srpske košarke. Ali te 2008. godine glave nisu bile hladne, delovalo je kao da je naša košarka u slobodnom, strmoglavom padu sa košarkaškog Olimpa koji je dostignut 2002. u Indijanapolisu, kada smo na mestu rađanja košarke pobedili NBA selekciju Amerike.
Koliko je taj uzlet simbolično bio visok, ono što je usledilo – opet, s ove tačke potpuno logično i očekivano – bio je težak pad. Bolni porazi, mnogo igrača odlazilo je u NBA i na neki način se odrodilo od srpske košarke, sistem je, delovalo je tako, pucao po svim šavovima. Ili bar ono što je trebalo da predstavlja sistem.
A onda je ponovo došao on. Dušan Duda Ivković, koji je skoro deceniju ranije, posle „balkona 1995“, gotovo nečujnim korakom istupio sa mesta prvog trenera reprezentacije, ostavljajući Željka Obradovića, poput nekog od svojih golubova sa Crvenog krsta, da sam poleti ka najvišim košarkaškim visinama.
Ponovo je došao Duda u to vreme kada su medalje postale samo lepo sećanje i lekcija iz istorije, i godinu dana kasnije došlo je finale Evropskog prvenstva.
Trgnuo je našu košarku iz sna i izgradio temelj za renesansu koja će uslediti pod Aleksandrom Sašom Đorđevićem.
„Reprezentacija je nešto drugo“, rekao nam je Duda Ivković kada je obrazlagao zašto je popustio pred svojim nepisanim pravilom.
Drugi put je to bilo kada je 2010. preuzeo Olimpijakos – a nastavio je da radi u reprezentaciji – tim sa kojim je, opet skoro deceniju i po ranije bio prvak Evrope.
Gde god je bio, rekao nam je, gradio je sistem koji je i posle njega radio po uzusima koje bi on uspostavio.
Zato se i nije vraćao u stare klubove. Jer kako da ruši sistem koji je sam postavio?
„Ne verujem u sudbinu, ali kao da je Bog pogledao da se ja posle 15 godina vraćam u klub koji nije osvojio ništa u međuvremenu i da mi tada osvajamo prvenstvo Evrope i prvenstvo Grčke, i to protiv Panatinaikosa koji je vodio Željko. To su bile vrlo kvalitetne utakmice koje i dan-danas analiziraju treneri“, rekao nam je Ivković.
I Olimpijakos je, nesumnjivo, „nešto drugo“ u njegovom životu. To je jedan od razloga što je spektakularni oproštaj ove godine priredio u Atini.
Samo jedan od razloga.
Druge razloge, verovatno, treba tražiti u poruci koju je ostavio u intervjuu za Nedeljnik: „Moraš da se skloniš da bi te poštovali.“
To je pomalo i priča o našem mentalitetu.
„To nije bila utakmica, to je bio skup mnogo igrača i jednog tima koji mi je možda ostao u najdražim sećanjima, a to je Olimpijakos. Celu boju toj predstavi dali su moji veliki prijatelji koji su prisustvovali tome“, rekao nam je.
Sa Dudom Ivkovićem, mi u Nedeljniku, dva puta smo radili intervju ove godine.
Prvi put, na kraju svojevrsne „političke avanture“, kada je na predsedničkim izborima podržao Sašu Jankovića. Drugi put za „titulu ličnosti godine“, za Turning Points.
„Neko kaže da sam imao politički angažman. To je bila moja građanska obaveza prema sebi samom. Ali nisam ja uradio ništa specijalno. Da to nisam uradio, veoma loše bih se osećao“, rekao nam je tada.
Prošla godina je svakako bila njegova godina. I to najmanje veze ima sa tom političkom avanturom koja to nije bila, jer je pokazao građansku hrabrost da se zauzme za svoj stav i možda još važnije, pokazao je kako javne i uticajne ličnosti treba da povuku granicu u odnosu prema politici.
On nije političar i tu granicu nikada nije prešao.
Ove godine je Duda Ivković postao „Legenda Evrolige“, što je retko priznanje koje su do sada dobili šest košarkaša i jedan trener.
Da, Duda Ivković je prvi trener koji je dobio orden „Legende“.
Ušao je i u „Kuću slavnih“ FIBA i sve se to dešavalo u kratkom periodu, zaključno sa oproštajnom utakmicom u Atini. Bio je to omaž čoveku koji je obeležio više od pola veka najvećih uspeha u jednoj od retkih oblasti u kojoj je Srbija tako visoko cenjena u svetskim okvirima.
Njegov život i njegova karijera razlozi su što je on nesumnjivo „ličnost 2017. godine“.
Iako je jedna godina kratak vremenski okvir, baš kao što je i jedan tekst, da se „smesti“ Dušan Ivković.
Duda Ivković zaista ostavlja utisak čoveka koji je „prošao sve“.
Odmereno govori o prošlim vremenima i ljudima sa kojima je sarađivao ili sa kojima se družio, o anegdotama sa Krsta, o košarkašima koje je trenirao, trenerima sa kojima je radio. A posebno kad govori o sebi.
„Ako to mogu da kažem, moj razvojni put je zaista bio najprirodniji. Kao igrač, mislim da sam osećao i prepoznavao igru, ali nisam stigao dotle da se razvijem do vrhunskog igrača. Kao trener sam imao normalan put radeći sa mlađim klupskim selekcijama, preko selekcija u nacionalnom savezu, pa do rada sa seniorskim timovima“, rekao nam je. „Trenerski posao nikada nisam posmatrao striktno kao posao, jer sam radio stvar koju izuzetno volim i u kojoj sam uživao.“
Sudbina je čudna igračka, i uglavnom se otrgne iz ruku onih koji pokušavaju čvrsto da je uhvate.
„Nisam konkretno razmišljao o tome da ću da budem trener. Više sam bio tu uz burazera Pivu“, rekao nam je. „Piva je, dobro se sećam toga, među prvima otišao u Ameriku na studijsko putovanje. Bilo je to jedno duže putovanje 1972. godine. Sećam se da su se tada pojavile velike boginje u Beogradu. Kad je on otišao, ja sam vodio tim. Igrali smo na katoličko Badnje veče sa Zadrom i cela hala nam je skandirala – ne bih ni sad znao kako se to kaže na hrvatskom – ‘Škopite, škopite’. To znači ‘boginje'“.
Značajnu ulogu u njegovom razvoju odigrao je Bora Cenić, koji mu je u Radničkom ponudio da organizuje i vodi mlađe selekcije. Bio je to početak tog „normalnog trenerskog puta“, koji ni po jednom planu nije trebalo da se završi negde daleko od Beograda, pa ni daleko od Krsta. Ali Duda Ivković nije bio od onih koji su hvatali sudbinu za vrat i pustio ju je da ga vodi…
„Pokojni Gaga Nikolić sa kojim sam išao zajedno u razred uvek je govorio da mi imamo na Krstu sve. Imamo Radnički, imamo Beogradsko dramsko pozorište i Crkvu Pokrova Presvete Bogorodice.
I mi jesmo praktično imali sve na Crvenom krstu i bili smo zaljubljeni u Crveni krst. Da je ostala normalna situacija u zemlji gde čovek ima normalne uslove da pruži svoj maksimum, sigurno bih ostao. Ne živim ja mnogo bolje sada nego što sam živeo u to vreme. Ja sam uvek sa platom u Vojvodini, Šibenki, mogao dobro da živim. Ovde je došlo do rata i raspada zemlje. Sticajem tih okolnosti imao sam mnogo bolje uslove rada u inostranstvu. Ali da nije došlo do rata, ne bih otišao“, rekao nam je Ivković.
Baš kao što ni do prvog odlaska u inostranstvo ne bi došlo da je ostao u Partizanu sa kojim je kao mladi trener, učenik i naslednik legendarnog Ranka Žeravice, osvojio „duplu krunu“ velike Jugoslavije uz evropski Kup Radivoja Koraća.
A to nije epizoda o kojoj često i rado priča.
„U vreme tih uspešnih sezona, tadašnja uprava želela je da dovede Acu Nikolića za savetnika. I mislim da bi to, objektivno govoreći, znatno doprinelo u mojoj trenerskoj praksi i sazrevanju. Međutim, iz uprave me niko ništa nije pitao. Sećam se jedne scene, u Savezu u Cetinjskoj, Aca je čitao neke novine, a ja sam dao neku izjavu. I on kaže: ‘Ej, ovo nije baš u redu.’ Kažem, profesore, ja sam trener u Partizanu i ja odlučujem o tome kako će da se radi, a sa mnom zaista niko nije progovorio ni reč.
Što je najgore, u to vreme, mi smo bili na Borskom jezeru te 1980, negde s leta, igrali preferans i pričali. I pitao me je mnogo toga o igri, čak je govorio tim ljudima u klubu: ‘Povedite računa kako ćete da rešite ovo pitanje, nemojte da izgubite tog trenera.’ Aca je bio izuzetno korektan tu.
Međutim, ti ljudi su mislili valjda da su neki Politbiro i da odlučuju o svemu – jedan od njih je vikao: „Šta ti misliš, da ja ništa ne znam, ja čitam Gomeljskog“, i takve stvari. Nikad me niko nije ni pitao o toj saradnji. Pa ko bi to odbio živ? Ali to su bili ti moji principi i pošto sam se zamerio tim ljudima, doveli su Rebu Ćorkovića iz Kvarnera, a ja sam tada potpuno neplanirano otišao u solunski Aris“, otkrio je Duda Ivković za Nedeljnik.
I posle tog boravka u Arisu došao je Radnički sa Krsta. Njegov Radnički gde je igrao, bio trener mlađih selekcija i pri stručnom štabu prvog tima. I, opet, nije se dalo. Jer čovek mora da se drži nekih principa.
„I te 1984. godine sam ušao u konflikt sa saradnicima u mom dragom klubu gde sam igrao i gde sam počeo kao trener. Kada sam na jednoj konfliktnoj sednici podneo ostavku – a zaista sam želeo da vodim taj Radnički koji je ispao iz lige – došlo je do toga da ne postoje uslovi da se radi. Isto tako, nije bitno da trener zna da odabere tim koji će da vodi, ali je bitno da zna da odabere trenutak u kom će da ode. I tada, kada sam morao da odem iz Radničkog, to mi je zaista teško palo“, rekao nam je.
Sa borbom za principe suočio se i kao selektor reprezentacije Jugoslavije. Na to mesto je došao kao pomoćnik prethodnog selektora, takođe legende jugoslovenske košarke Krešimira Ćosića, i kao trener Šibenke. I tu se rodilo ono „moraš da se skloniš da bi te cenili“. Košarkaški Beograd tada nije bio za to da Duda Ivković postane selektor. Ključnu podršku dao je Mirko Novosel.
„Kada sam postao selektor, trebalo je napraviti određene rezove. Sastavljam ekipu za olimpijsku 1988. godinu i sa spiska izostavljam Acu Petrovića i Gorana Grbovića.
Imali smo Stručni savet u Zagrebu. Ja sam im rekao tada da smo trenutno reprezentacija kojoj cela Evropa zviždi i ne prihvata nas, i da je to stvar u kojoj ja preuzimam odgovornost.
A Novosel će na to: ‘A šta će Dražen da kaže?’ Ne mogu ja sad da pripremam Dražena šta će da kaže.
Međutim, dešava se da se spisak ne objavljuje tri-četiri dana. Zovem Žarka Varajića koji je tada bio predsednik Stručnog saveta i kažem: ‘Crnogorac, šta je bilo? Ako nećete da objavite spisak, slobodno kažite i tražite drugog trenera.’ Aco Petrović je otišao u Skavolini, odigrao odličnu sezonu, Grbović jeste odličan igrač, ali rekao sam im, ja iza toga imam i Kukoča i Paspalja i hoću da napravim nešto novo. I tako je i bilo“, ispričao je Ivković za Nedeljnik.
To nešto novo je bilo i nešto najbolje što je Evropa videla u istoriji. Najbolji i najtalentovaniji tim koji se ikada okupio i koji je za tri godine „počistio“ Evropu i istakao kandidaturu da sruši američki san o nedodirljivosti.
Međutim, kao što jugoslovenska politika nesvrstanosti nije imala šansu da pobedi u globalnoj igri koja se zvala „kraj Hladnog rata“, tako ni jugoslovenska košarka, koja je igrom slučaja postala najbolja strana nesvrstanosti, nije dobila šansu da pokori svet.
Rat i raspad zemlje uticao je i na njegov život. Možda bi Duda ostao u zemlji, možda bi ta košarkaška Jugoslavija, da nije bilo rata, zaista postala evropska NBA. Tek, što se reprezentacije tiče, zemlja se raspala, ekipa se podelila, a Duda je ostao. Kao selektor koji je vratio reprezentaciju na vrh Evrope, u Atini 1995.
Mogao je još koju godinu da ostane i da nabilduje skor trofeja, ali tada je već bilo jasno da je reč o treneru koji predstavlja mnogo više od statističkog učinka – bilo je već tada jasno da će bez obzira na mesto u košarci svaka medalja biti njegova.
Njegov put od 1996. nastavio je Željko Obradović, koji je svakako usavršio disciplinu „bildovanja trofeja“, i u reprezentaciji, a još više u klubovima.
Malo je, međutim, poznato da je Dušan Ivković evropski trener koji je bio najbliže potpisivanju ugovora sa jednim NBA timom.
O pregovorima sa Denverom detaljno je govorio za Nedeljnik:
„To u Njujorku bilo je sve samo ne zajednička večera. Poveo je Vandevej (generalni menadžer Denvera) nekoliko trenera skauta, koji su mi stalno postavljali pitanja, direktno iz košarke. Šta ako je tajm-aut na tri sekunde, kako bih reagovao u odbrani, kako u napadu.
Kad smo završili, meni Bil Dafi kaže: ‘Budi spreman da sutra potpišeš ugovor.’ Ja sam njima rekao da znam da kao trener ne mogu ovde da reagujem kao što reagujem u Evropi, i ja ne postavljam nikakve velike uslove.
Tražio sam da u prvoj godini to bude srednja plata, da bude ugovor na tri godine, a da bih ušao u kompletan sistem, da prve godine budem savetnik, a druge dve glavni trener. Sve je to bilo dogovoreno.
Međutim, Denver i fudbalski klub iz LA vodile su neke dve sestre i rekli su mi da je sad odmor i da treba da se srede neki detalji.
Rekao sam: ‘Vodite računa, ja sam u Nici zakazao sastanak sa ljudima iz CSKA.’ Bio sam siguran, pošto mi je ovaj rekao da budem spreman da potpišem ugovor.
Nisam hteo da ih zivkam telefonom. Onog momenta kada sam u Nici potpisao da idem u CSKA, nije prošlo par dana, kad se javljaju da pošalju kartu da dođem u Ameriku na predstavljanje.
Ja im kažem: ‘Ljudi, izvinite, ali ja sam potpisao ugovor sa CSKA.’ Verujem, znajući Ruse, koliko sam ih upoznao za pet godina rada tamo, da sam im rekao da mi je to životna šansa i da želim da idem, da bismo mogli da se dogovorimo. Međutim, ispoštovao sam dogovor i taj svoj potpis.“
Ni u jednom trenutku nije pokazao znake kajanja. Iako je NBA nesumnjivo izazov kome retko ko može da odoli, a retko ko dolazi u situaciju da o tome uopšte razmišlja.
Umesto toga, otišao je u Moskvu, u vreme kada takav potez nije nosio sa sobom nikakvu hladnoratovsku simboliku.
Otišao je u CSKA, jedan od najvećih evropskih klubova, koji je u tom trenutku bio daleko od takvog oreola. Cela ruska košarka bila je u kaljuzi iz koje je neko morao da je izvuče. Ivković nije sa CSKA postao šampion Evrope, ali je za tri godine postavio temelje novoj košarkaškoj dinastiji za 21. vek.
„Moraš da se skloniš da bi te poštovali“ i „trener ne mora da zna da odabere tim koji će da vodi, ali mora da zna kada da ode“, to su najsažetije pouke njegove životne priče. Baš kao što je otišao iz poslednjeg kluba koji je vodio – turskog Efesa – posle neprikladnih SMS poruka koje je dobio od predsednika.
„Taj daje pare i misli da može da vređa. Ne može“, rekao je Ivković.
Malo je, dakle, stvari koje su Dudi Ivkoviću ostale van domašaja. Nije direktno sarađivao sa Acom Nikolićem, i nije vodio NBA tim.
I tu postoji žal. Što nije došlo do sudara jugoslovenskog i američkog drim tima 1992. godine.
„Jugoslavija bi pobedila tadašnji drim tim“, rekao je jednom.
„Mi smo bili toliko dominantna ekipa da bismo do finala stigli lako. A postavio bih takav program priprema za tu utakmicu da bismo bili daleko spremniji. Tadašnji Medžik sa HIV-om, Džordan i kompanija, pa nisu oni bili toliko spremni. Ovi sadašnji američki timovi su mnogo ubojitiji. Oni dovode najtalentovanije igrače koji oduvaju sve. Teško je, naravno, govoriti o nečemu što se nije dogodilo. Grci, recimo, vole da postave pitanje: ‘A šta bi bilo da ste izgubili?’ Ili: ‘Šta će biti ako izgubite?’ Ne znam, uvek pripremam utakmicu da je dobijem, nikada nisam bio u situaciji da pripremim kako da izgubimo utakmicu“, pojasnio nam je.
Uostalom, biti prvi u NBA i nije toliko veliki mangupluk. Koliko je pobediti najbolji tim na svetu.
Duda Ivković je verovatno najobuhvatniji katalizator istorije kroz koji se i na one koji danas igraju prenosio duh očeva osnivača srpske košarke, igre koja se gradila kako kroz velike organizovane klubove poput Zvezde i Partizana, tako i kroz autentični beogradski šmek koji je negovan u klubovima poput OKK Beograda i Dudinog Radničkog.
Direktni je učenik Ranka Žeravice, trenera prvog šampionskog tima iz Ljubljane na SP 1970. godine. Ranko Žeravica je učio od profesora Ace Nikolića. Željko Obradović je najtrofejniji evropski trener svih vremena, direktni naslednik Dude Ivkovića, a Željko je učio od „profe“ Nikolića. Uz brojne druge velike stručnjake koji su prethodili i koji su potom došli.
To je srpski košarkaški krug koji se kao perpetuum mobile beskonačno kreće i stalno stvara nove velike trenere.
Naravno, prvenstveno, Duda Ivković je bio „učenik“ svog brata Slobodana Pive Ivkovića, koji je sa Radničkim bio prvak Jugoslavije. „Mali“ Duda je bio uz brata, skoro šest godina je sedeo na klupi i pomagao mu. Gledao, učio… Rođen na Crvenom krstu, odrastao u Ulici Radivoja Koraća, verovatno nije mnogo ni mogao da bira. U to vreme momak na Krstu mogao je bude košarkaš ili eventualno bokser. Svakako je morao da bude mangup.
Naši treneri, ali i košarkaši, bili su pre svega intelektualci. Čudno je kako neka mesta mogu da spoje ljude i simbolično iscrtaju istorijsku vertikalu. Legendarni Bora Stanković uhapšen je 1945. godine kao „reakcionar“, oca su mu ubili, a njega držali u zatvoru u Đušinoj ulici. Tamo gde je danas Rudarski fakultet. U tom zatvoru gde je ležao Bora, studirao je Boša Tanjević (tu je bilo odeljenje za književnost), a potom i Duda Ivković na Rudarskom.
Duda Ivković, po obrazovanju geolog, nije imao ni dana radnog staža u svojoj struci. Tako se nekad govorilo. Kao da košarka nije struka.
„Po mom mišljenju, glavno merilo da je neko vrhunski trener ne bi trebalo da bude samo to da je osvojio mnogo trofeja. Bilo je nemerljivo mnogo trenera koji nikada nisu osvajali titulu, ali su radili izvanredno. Jedan američki trener, rekli su mu kako je izvanredno radio ove godine, da je osvojio koledž prvenstvo, a on kaže: ’Verujte, radio sam uvek isto sa velikom ljubavlju i posvećenošću, ali ova generacija je bila daleko najbolja.’ Najveća zasluga i slava za rezultat pripada igračima. Kao na filmu ili u predstavi, nije baš da je reditelj taj koji će da iskoči iznad predstave.“
Bez reditelja, ipak, ne bi bilo predstave.
Tagovi
