„Predsednik Kenedi je pogođen u glavu puščanim metkom iz snajperke sa daljine, dok se vozio u otvorenom automobilu sa suprugom Žaklinom i guvernerom Teksasa Konelijem ulicama grada Dalasa. Kanedi je izdahnuo posle 25 minuta. Atentatori nisu pronađeni. Uhapšen mladić koji je posle atentata pucao na policajca. Veliko uzbuđenje u SAD i celom svetu.“
Bio je to 22.10.1963. ćirilicom ispisan tekst na naslovnoj strani Politike.
Uveden je dan žalosti, zastave su spuštene na pola koplja i otkazane su sve fudbalske utakmice i kulturni događaji u Jugoslaviji. Josip Broz Tito je saopštio da je Kenedi na njega ostavio veliki utisak, ne samo kao državnik, već i kao čovek, prenosi Yugopapir pisana sećanja iz tih godina.
„Insistirao je da krov bude spušten“, potpaljivale su jugoslovenske novine intrigu čitaoca koje je već dovoljno kopkalo „zašto je Kenedi doneo ovu odluku uprkos pretnjama koje je dobio prethodnog dana“.
A kako je Jugoslavija bila gladna novih informacija, čuveni novinar Politike Miroslav Radojčić tvrdi da tri dana nije spavao kako bi u zemlju poslao sve detalje drame iz Dalasa.
Bivši dopisnik Politike iz Vašingtona Momčilo Pantelić, rekao je za RTS da je Kenedijevo ubistvo emotivno potreslo čitavo jugoslovensko društvo.
„Ja sam to doživeo kao zaista neobičan fenomen koji je potresao Jugoslaviju na jedan način koji do tada nije bio poznat – da zbog smrti jednog lidera mi doživljavamo emotivni udar.“
To je pre svega bilo tako jer je javnosti bilo poznato da su Tito i Kenedi bili u međusobnim zvaničnim posetama, i da je Titu odgovarala Kenedijeva politika koja je među konzervativcima u SAD smatrana „potencijalnim neosocijalizmom“.
„Sa sastanka s njim ponio sam impresiju o njemu kao državniku visokog kvaliteta, koji shvata međunarodna zbivanja i nastoji, uprkos svim mogućim zaprekama, da djeluje u pravcu poboljšanja međunarodnih odnosa. Njegova aktivnost, bez obzira na sve teškoće koje je imao u svom radu, dala je pozitivne rezultate u popuštanju međunarodne zategnutosti. Narodi Jugoslavije duboko žale ovaj veliki gubitak koji je pretrpeo američki narod – utoliko više što je predsjednik Kenedi svojim odnosom prema našoj zemlji pokazao da je prijatelj jugoslovenskih naroda“, bila je Titova izjava za medije.
Svima je bila pred očima čuvena slika njih dvojice, na zelenom travnjaku ispred Kuće cveća.
A Tito je u SAD bio samo nekoliko nedelja pre atentata.
Od 16. do 20. oktobra boravio je u poseti presedniku Kenediju, i njegovoj sestri Junis. Njegova supruga Žaklina, o kojoj se u Jugoslaviji pričalo dosta, pre svega o njenoj zanosnoj lepoti, šarmu i stilu oblačenja, bila je odsutna.
Posle Kenedijeve srmti Žaklina se udaje za grčkog milionera Aristotela Onazaisa, i daje medijima još jedan povod za razvoj priče. Jugoslovenski novinari na provokaciju jednog Titovog saradnika, pišu tekstove o tome kako je ona već tada „možda bila u novoj romansi“.
„Tito je bio poslednji predsednik koji je posetio predsednika Kenedija u Beloj kući“, bio je jedan o naslova koji su umeli da osvanu na ovu temu.
Medijima je kružilo bezbroj teorija, novinarskih tekstova, ali i knjiga koje se bave atentatom u Dalasu: „Kenedija je buio Lindon Džonson“, „ubio ga je Nikita Hruščov“, „odgovoran je Fidel Kastro“, „ili je u pitanju CIA ili mafija.“
Jugosloveni su oplakivali prijatelja. I svog i Titovog.
Tagovi
