U kafanama se najbolje mešaju noć i dan, neretko pića, bogati i siromašni, to su prostori gde život zvoni za sve pare. A adrenalin je najveći kada su spoljne okolnosti najrizičnije. Početkom 1945. u Beogradu se ludovalo i lumpovalo do zore u baru „Kleopatra“, na tadašnjem Pozorišnom, današnjem Trgu slobode, tamo gde je doskoro bila zgrada „Jugoeksporta“. „Klepiš“, kao su mu tepali, bio je jedino svetlo, bolje reći crveni lampion u porušenoj prestonici, opozit sveopštem strahu, policijskom času, teroru Ozne, gladi… Već od 10 sati uveče „Klepiška“ je bila puna, šank od crnog drveta nudio je najraznovrsnije viskije, likere, konjake, koktele, stolnjaci bež boje spuštali su se do poda, a barmen je imao belu bluzu sa zlatnim pletenicama, kelneri su bili u crnim smokinzima s leptir-mašnama. Tu su dolazili američki, britanski, sovjetski oficiri, pripadnici vojnih misija, špijuni, dame najraznovrsnijih karaktera, a nekoliko puta su viđene i uniformisane partizanke, svedočio je jedan od posetilaca, geolog Zoran Obradinović, u to vreme sedamnaestogodišnji spiker i recitator Radio Beograda.
A tu je redovno u istoj barskoj stolici sedeo Titov sin, Žarko Broz, pušio je i ispijao votku u uniformi sovjetskog majora. Jedno veče pred samo zatvaranje nastala je uzbuna, ludački se širila glasina: „Ubiše Žarka Broza.“ Muzika je treštala, ulaz su blokirali policajci u civilu, a Žarko je sedeo na stepeniku, držeći se za stomak, sve oko njega bilo je natopljeno krvlju. Imao je sreće, verovatno isto onoliko kao i oni koji su ga napali – preživeli su burnu noć.
Ceo tekst „Istorija Beograda i sveta, između dva karafindla“ o jedinoj pravoj srpskoj političkoj instituciji objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima
Tagovi
