Još od Platona i Aristotela pa sve do danas filozofi i politički teoretičari razmatraju karakteristike uspešnog društva, države i politike. Zajednički zaključak je da je najbolji način upravljanja onaj koji stvara najviše sreće za građane. Ovo svakako zavisi od kvaliteta vođstva i njihove posvećenosti zajedničkom interesu.
Iako protivnik tadašnjeg poimanja demokratije u kojem vlada „mnoštvo“, u svom delu „Država“, Platon sugeriše da je vladanje vrsta „kraljevske nauke ili zanata“ i zaključuje da samo onima koji su obučeni za ovaj zanat treba dozvoliti da vladaju. Poštovanje zakona za Platona postaje osnova za ocenjivanje dobrih i loših oblika tipova režima, a građanima se dodeljuje glas u upravljanju javnim poslovima. Mnogi drugi filozofi povezuju dobru vladavinu i sreću građana sa slobodom i ravnopravnošću kako u odgovornostima, tako i u benefitima pravne države.
Postavlja se pitanje gde se naše društvo nalazi danas? Da li smo nakon gotovo 2500 godina od kada su nam stari Grci utemeljili društva, svesni ovog nasleđa? Da li još uvek imamo potrebu da ostajemo neuki i da građane na neuk i nemaran način teramo u nezadovoljstvo i neučešće u odlukama, u javnom i političkom životu, ili kako bi to naši stari Atinjani rekli, u idiotizam?
Iskustva iz švajcarskog projekta Odgovorne lokalne finansije i uključivanje građana u kojem se u 15 opština i gradova grade i sprovode mehanizmi lokalne demokratije u budžetskom odlučivanju, pokazuju da postoje ona vođstva koja su dovoljno deo svojih građana da mare za njihovo zadovoljstvo. Da postoje građani koji su spremni da ponovo veruju da njihov glas znači, da su vidljivi. Postoje građani koji su spremni da izađu iz „idiotizma“.
I ne samo da izađu već i da se pobrinu da izađu. Postoje građani koji su spremni da budu srećniji – ako sreću tretiramo kao nusprodukt političke odgovornosti. I postoje oni koji to čuju i vide. A nažalost, postoje i oni koji misle da nam ovo ne pripada.
Tagovi
