Pre samo četiri godine, Pedro Kastilljo je bio učitelj u zabačenom selu gde nije bilo ni puta. Sada je postao predsednik Perua. Time nisu baš svi oduševljeni, pogotovu ne povlašćeni deo stanovništva bele kože, prenosi Dojče vele.
Hose Pedro Kastiljo Terones je donedavno bio učitelj u osnovnoj školi broj 10465 u mestašcu Punja na obroncima Anda. Jedini državni drum je tamo prestajao. Iz sela ka okolini vode još samo uski puteljci. I „učitelj“ je velika reč: on je bio jedini zaposleni u toj školi, zadužen i za čišćenje i za kuvanje obroka đacima.
To se teško može nazvati dobrom prilikom za veliku političku karijeru, tim više što Kastiljo tamo nije dospeo iz romantičnog idealizma dobrostojećih intelektualaca.
Potiče iz siromašne porodice: otac i majka su bili nepismeni nadničari na imanju veleposednika u pokrajini Kahamarka. Tamo se nalazi jedan od najvećih rudnika zlata na kontinentu, što ništa ne znači tamošnjem stanovništvu: to je jedno od najsiromašnijih područja Perua.
O tamošnjem životu dovoljno govori podatak da je zadatak oca ponekad bio da nosi gazdu na leđima preko blatnjavog puta – da gazda ne bi isprljao čizme.
„On je bio tamo“
1969. im se rodio Pedro, treće od ukupno devetoro dece. Život je postao malo bolji: krajem šezdesetih godina, vlast je preuzeo general Huan Velasko Alvarado i u reformi je malo zemlje pripalo i nadničarima kakav je bio Pedrov otac. Ipak, i sam je već sa dvanaest godina s ocem odlazio da radi kao nadničar na plantažama kafe. One su bile su udaljene 140 kilometara, a na put su išli pešice. Odlazio je i sa svojom sestrom kao nadničar na plantaže pirinča.
Ipak, nekako je uspevao i da ide u školu – do nje mu je trebalo dva sata hoda.
Kao student je u Limi prodavao sladoled i novine ili radio kao čistač u hotelima. Ali, u to vreme je počeo i da se politički angažuje: priključio se pokretu „Ronda Kampesina“ poznatom i kao „Seoske patrole“ koje su po provinciji pružale otpor akcijama Komunističke partije Perua i revolucionarnom pokretu Tupak Amaro.
Njegov studentski kolega Nilver Herera tvrdi: Kastiljo se uvek trudio da pomaže ljudima: „Ako je trebalo graditi put, on je bio tamo. Ako smo imali neki zadatak ili problem, on je bio tamo. Ako je trebalo pomoći bolesnom čoveku koji nije imao novca, on je bio tamo.“
Politika je stigla u njegovu zabit
Ta omiljenost je dovela do toga da ga je pokret naveo da se kandiduje se za funkciju gradonačelnika glavnog grada pokrajine Anguije – ali nije bio izabran. Nakon toga se zapravo udaljava iz politike i radije se bavi nastavom u seoskoj školi. Ali politika je stigla i do tog udaljenog mestašca u Andima: kao učitelj se naslušao praznih obećanja vlade o boljim školama, većim platama za učitelje i boljim šansama za đake.
Sindikat učitelja je potom izabrao Kastilja za svog vođu, a on ih 2017. je poveo u štrajk koji se ubrzo proširio čitavim Peruom.
Tada ga je još podržavala glavna protivnica na ovim predsedničkim izborima Keiko Fuhimori. Ona se nadala da će tako oslabiti vladu Fernanda Zavale i položaj tadašnjeg predsednika Pedra Pabla Kucinskog. Predsednik je preuzeo ulogu posrednika u pregovorima vlade s učiteljima, ali nije pozvao na razgovor i Kastilja koji je već postao njihov vođa.
Ipak, vlada je prihvatila najveći deo zahteva štrajkača i postavila učiteljima ultimatum: ako se ne vrate u učionice, na njihova mesta će biti postavljeni novi ljudi. Kastiljo je na kraju ipak objavio da se štrajk prekida – ali samo privremeno.
Ono što ga je navelo da se uopšte kandiduje na predsedničkim izborima ove godine je da nije imao samo podršku stranke Slobodan Peru, nego i sindikata te zemlje.
Čudna mešavina
Načelno, njegova stranka se jasno zalaže za socijalizam i promoviše Marksove ideje. Već to je mnogima dovoljno da u Kastilju vide novog komunističkog tiranina. Taj strah nije sasvim bez osnova: Giljermo Bermeho, jedan od poslanika stranke Slobodan Peru u parlamentu, jasno je rekao kako ne drži mnogo do „demokratskih svaštarija“. „Novi ustav je prvi korak, a kad jednom dođemo na vlast, nećemo je više ispuštati iz ruku.“
Kastiljove političke koncepte je teško meriti evropskim merilima: on se zalaže za nacionalizaciju tamošnjih rudnika uključujući i nalazišta nafte i gasa; to su bogatstva od kojih stanovništvo Perua nema gotovo ništa.
Želi iz korena da reformiše penzioni sistem, poljoprivredu i naravno, školstvo Perua. Ali on je konzervativni hrišćanin sa prilično konzervativnim moralnim gledištima. Jasno pokazuje i simpatije za indigeno stanovništvo Perua: želi da pomiluje Antaura Humala, vođu pokreta koji se zalagao za komunističku vladavinu pod upravom tamošnjih indijanaca. Humal je osuđen na 19 godina zatvora zbog napada na policijsku stanicu u kojem su ubijena četiri policajca.
Ko ga podržava?
Kastiljo želi i da „deaktivira“ Ustavni sud Perua da bi predsednika ubuduće birali svi građani zemlje, a najavljuje i formiranje saveta koji bi trebalo da napiše nov državni ustav. No, veliko je pitanje može li on da postigne sve što želi i da li zaista ima podršku većine građana.
Jer, na rezultate i ovog drugog kruga predsedničkih izbora se čekalo nedeljama s obzirom da su bili višenego tesni: u prvom krugu je on osvojio jedva 19% glasova, a prema poslednjim rezultatima je osvojio 50,125% – samo 44.058 glasova više nego njego njegova suparnica, desničarska političarka Keiko Fuhimori. Doduše, ona ne važi baš kao omiljena u narodu.
Tagovi
