Udovoljavanje drugima: Da li je to jače od nas ili smo možda negde naučili?

Da li postoji osoba koja po svojoj prirodi voli da ugađa drugima ili samo ona koja je tako „naučena“? Ako se udovoljavanje uči, kada se to dešava? Ima li „krivca“ ili je to poželjna osobina na kojoj treba biti zahvalan? Ako je poželjna, kome koristi? Naposletku – ima li neki „neželjeni efekat“?

„People-pleaseri“ su osobe koje osećaju snažnu želju da ugode drugima, čak i na sopstvenu šetetu. Možda osećaju da njihove želje i potrebe nisu bitne ili da menjaju slika o njima kod drugih ljudi. Ovo nije medicinska dijagnoza ili osobina ličnosti koju psiholozi mere, kako piše MedicalNewsToday. Umesto toga, to je neformalna oznaka koju ljudi koriste da opišu različita ponašanja, kao što je pristajanje na poslove za koje, objektivno, uopšte nemate vremena.

Ugađanje ljudima uključuje spremnost na preuzimanje krivice, čak i kada greška očigledno dolazi s druge strane. Recimo da vas je šef zamolio da uzmete picu za ručak, ali je restoran pomešao porudžbinu. Niste dobili dve pice bez glutena koje ste naručili, tako da troje vaših saradnika nije moglo da ruča. Na računu jasno stoji „bez glutena“, tako da je jasno da se greška dogodila u restoranu. Ipak, izvinjavate se iznova i iznova, osećajući se užasno, verujući da će vas vaši saradnici mrzeti i da vam nikada više neće poveriti da naručite ručak. People-pleasing na delu!

Zašto su ljudi „people-pleaseri“?

Ljudska želja za dopadanjem i prihvatanjem sasvim je prirodna, ali, kako piše PsychCentral, kod nekih je potreba za ugađanjem drugima toliko jaka da radije potiskuju svoje potrebe, želje, indentitet, samo radi prihvatanja.

U srži „voljenja ugađanja“ zapravo je potreba za pripadanjem, koja nas prati mnogo duže od celog porodičnog stabla koje možemo upamtiti. Ako se vratimo u praistorijsko doba u kome je čovek morao da formira grupe ili plemena koja bi mu bila „garancija“ za zaštitu od predatora i mesto za udruživanje resursa i zajednički rad, javiće se okvir slike o pripradanju. Tada je bilo možda i najvažnije prihvatanje od strane grupe, jer bi suprotno za izopštenog značilo veći rizik po život (potencijalna smrt od gladi, pretnja divljih životinja i sl).

Iako je danas mnogo lakše živeti kao pojedinac, u našoj biti je društveni život. Možda se „svet promenio“, ali još od Aristotela važi da je čovek društveno biće. Premda nam neokapitalizam i potrošačka kulutra prodaju priču o „posebno ja“, nije sasvim slučajna boljka vremena u kom živimo upravo depresija. Da je potreba za pripadanjem veoma jaka, pokazuje nam i to da kada sedimo sami u parku/kafiću/sobi/terasi/gde god, držimo jednu malu (možda i ne tako malu) tehnološku napravicu, koja zadovoljava upravo ovu potrebu. Zašto smo na instagramu? Zašto skrolujemo do besvesti? Zašto su nam telefoni gotovo uvek pri ruci? Da li se sećamo dana (ili sata) kada smo bili potpuno sami?

Većina ljudi želi da pripada i stvara trajne veze s drugima, zato je bolna spoznaja da nas drugi mogu odbaciti, kritikovati, ne prihvatiti sa svim našim osobinama (baš takvim kakve jesu). Kako bi izbegli odbacivanje/napuštanje/usamljenost, ljudi neretko idu do svojih krajnjih granica i ugađaju drugima.

„People-pleaseri“ često se suočavaju sa niskim samopoštovanjem i svoju vrednost nalaze u odobravanju drugih. Jedno od uobičajenih verovanja „people-pleaser-a“ jeste – ja sam vredan ljubavi samo ako ________“.

Iskustva koja mogu formirati „people-pleasera“

Neke od sledećih životnih situacija mogu biti pokretač „people-pleasinga“. One stvaraju okruženje u kome nema sigurnosti ili u kome nije poželjno (ili – dobro) reći NE, biti drugačiji od očekivanog.

1. Nasilje roditelja, staratelja ili partnera
2. Imati emocionalno nedostupni roditelj(i)
3. Veza sa narcisoidnim roditeljem ili partnerom
4. Odrastanje u porodici koja je izbegavala sukobe ili je imala mnogo sukoba
5. Odrastanje sa roditeljem ili članom porodice koji se bori sa upornim, fizičkim i/ili mentalnim zdravstvenim problemima
6. Doživeti i/ili biti deo grupe ljudi koji doživljavaju rasizam, diskriminaciju, isključenost ili mikroagresiju

Neki od mogućih načina za suočavanje u navedenim izazovima koje navodi GoodTherapy jeste pokušaj ljudi da postanu nevidljivi i tako sačuvaju mir ili zadovoljenje tuđih potreba i želja, dok sopstveno blagostanje čeka u zapećku (što takođe naizgled čuva „opšti mir“). U mislima people-pleasera nema opcije u kojoj se zauzimaju za sebe, čak i ako to drugoj strani ne odgovara. Istina, to bi moguće izazvalo tihu (a nekad i prilično glasnu) revoluciju, ali to predstavlja dobrodošlicu u svet građenja granica. Ako nam je logično da nije u redu da nam neko stoji na nozi dok čekamo prevoz, zašto bismo drugačije shvatili potiskivanje svojih potreba? „People-pleasing“ upravo znači da iz dana u dan dozvoljavamo tuđem teškom stopalu da gazi naše, iako svake večeri menjamo obloge.

Da li ste „people-pleaser“?

Iako često nalazimo opravdanja za svoje i tuđe ponašanje(ona koja nam se dopadaju, ali i ona koja ne baš) nije na odmet videti neke od signala koji upućuju na to da možda isuviše udovoljavamo drugima (i da smo opravdanje našli da bi nam bilo lakše).

„Udovoljavači“:

1. Teško govore NE na tuđe zahteve
2. Redovno preuzimaju dodatan posao, iako znaju da nemaju vremena
3. Često se previše ulažu u planove/projekte/odgovornosti
4. Izbegavaju da se zalažu za sopstvene potrebe (npr. reći će da su dobro i kada nisu)
5. Izbegavaju rasprave/svađe sa ljudima ili izražavanje iskrenog miišljenja (kada je ono drugačije od mišljenje okoline)
6. Slažu se sa onime što ih ne čini srećnima, samo da bi izbegli (eventualni) konfllikt

Kako se osećaju „people-pleaseri“?

Nije lako živeti zanemarujući lične želje i potrebe. Nije lako ni zadovoljavati potrebe drugih, premda se može činiti lakšim. Međutim, šta je ono sa čime se suočava „udovoljavač“?

Niko nije srećan u svakom trenutku dana, ali razlika između „people-pleasera“ i drugih je u tome što oni osećaju pritisak da uvek budu prijateljski raspoloženi, fini, veseli, nasmejani. Njih često u stopu prati i zabrinustost od nelagode koju stvara zauzimanje za sebe, kao i stres koji je došao zajedno sa poslednjom prekomernom obavezom koju su dodali u svoja kolica. Frustrirani su jer primećuju da skoro nikada nemaju vremena za sebe i da ih drugi iskorišćavaju. Dolazi i teški osećaj da njihove želje i potrebe nisu bitne u poređenju s drugima. Opšti utisak – ne osećaju se dobro u svojoj koži. Često trpe do granice pucanja, a onda usledi nešto poput „ti misliš da su tvoje potrebe najvažnije“. Nažalost, „people-pleaseri“ utabaju put, a onda drugi njime hodaju, nekad i nesvesni toga da išta bitno gaze (jer, isuviše dobro su sakrivene potrebe, želje, nadanja).

Psihologija čoveka je divna, jer za mnoge pojave koje otežavaju život nudi „još jednu šansu“. Potrebno je prihvatiti da povratak na mesto odakle je sve počelo obično jeste proces koji se ne zavrašava shvatanjem – „ja sam people pleaser“. To je zapravo samo predvorje početka „ispravke“. A put? Put usmeravaju zadovoljene potrebe, jedna za drugom.