„Uhvati vetar kad nisi poslednji dah…“: Umesto in memoriama, priča o Predragu Mariću, čoveku velikog srca i vanrednih situacija

Predrag Marić, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova i dugogodišnji načelnik Sektora za vanredne situacije preminuo je od posledica koronavirusa  koji mu je potvrđen krajem decembra prošle godine.

 U bolnicu je primljen 3. januara kada je već imao obostranu upalu pluća. Posle nekoliko dana na kiseoniku, priključen je na respirator.

Preživeo je citokinsku oluju pluća u prvom pogoršanju bolesti posle Božića. Zatim su se pojavili problemi sa srcem koje nije izdržalo, iako se, uz četiri reanimacije, celi vikend borilo.

Veliki čovek sa velikim srcem.

Možda zvuči emotivno i lično, ali u glomaznom policijskom aparatu i čitavoj državi, nije postojao i ne postoji čovek kao Peđa Marić. Smiren, a operativan. Nikada funkcioner, nikada glava, nikada faca. A sve je to mogao da bude.

Uvek samo čovek. Dostupan za svakog zaposlenog iz svog sektora, za bivše kolege – penzionere, otvoren za novinare, bensedin za građane u teškim situacijama. Čovek terena. Građani su mu verovali u najtežim trenucima. A bilo je mnogo teških trenutaka tokom tri decenije uspešne karijere od kojih je polovina načelnička. Požari 2011. i 2012. godine, poplave 2014. godine, Feketić i snežne oluje naredne godine. Sve je izdžao, sačuvao građane i svoj tim koliko se moglo, trudeći se da država ima Sektor za ponos, iako ljudi i opreme skoro nikada nije bilo dovoljno.

Kada je Nedeljnik sredinom decembra objavio da je načelnik Marić podneo zahtev za penzionisanje, dogovorili smo se da kada, kako je rekao, bude dokoni penzioner kome ne treba dozvola da priča za medije, radimo veliki intervju o tri decenije karijere i ispovest o privatnom životu. Da rekapitulira sve što čuva u sebi, a i mene da natera da počnem posle velike pauze da pišem za novine. Nije dočekao da to formalizuje, ali je ostalo mnogo toga ispričanog.

Predrag Marić je rođen 14. maja 1964. godine u Smederevu. Pravni fakultet je završio u Beogradu. Kao sin policijskog službenika, čestitog profesionalca, zaposlio se u policiji 1990. godine. 

Celu karijeru proveo je u vatrogasnim i protivpožarnim jedinicama MUP-a. Zamenik načelnika Uprave protivpožarne policije postao je 2004, a načelnik 2005. godine odlukama ministra Dragana Jočića.

Na pitanje kako je našao baš Marića, jednom prilikom nam je Jočić rekao da mu je trebao neko pouzdan za delikatan deo MUP-a koji će se u narednim godinama susretati sa velikim izazovima. Dobio je preporuku za “jednog malog iz Smedereva, vrlo poštenog”, inače diplomiranog pravnika i sina bivšeg policajca. Iz struke, a ne iz stranke.

Marić se vrlo brzo pokazao kao odlično rešenje. Formiran je Sektor za vanredne situacije 2007. godine što je bilo izuzetno priznanje za sve vatrogasce. Konačno su bili ravnopravni sa ostalima iz policije, Sektor je napredovao, Marić je postao pomoćnik ministra. I ta pozicija jedina je bila neupitna bez obzira da li je na čelu Dačić, Stefanović ili Vulin.

Peđa nije bio čovek od interesa, osim za za građane i svoje zaposlene. Koliko je bio skroman i pošten, nekada do ivice podsmeha, znaju oni koji su sarađivali sa njim.

U policiji se ne pamti da je neko toliko strepeo za šefa, pogotovo odlazećeg, kao što su pripadnici Sektora prethodnih nedelja. Nudila se i točila krv za šefa, a posao se radio kao da je tu.

Kada bih mu opisala kako se danas ljudi osećaju kada su saznali da je umro, rekla bih: kao Peđa Marić kada mu je u poplavama u Topoli poginuo vatrogasac spasavajući druge. Nemoć, ljutnja i slomljenost koju je on osećao posle tragedije u “Kontrastu“ u Novom Sadu.

Sunčan je dan, a hladnoća je kao kada su ti popucale plombe i zubima od cvokotanja u Feketiću 2015. godine i izvlačenja građana iz smetova.

Marić je bio običan čovek koga funkcija nikada nije ponela. Na prijeme i koktele je išao samo kad mora, a svi su ga zvali. U kafane je išao retko i samo sa ličnim prijateljima. Nikada se nije priklanjao interesnim tompus brigadama i fensi mestima. Zimi loza (ali dobra), leti hladan špricer. I poneko „Nikad nije kasno“.

Umeo je da okupi zaposlene u svojoj kancelariji kako bi se nazdravilo za neki odlazak u penziju, unapređenje, rođenje deteta, unučeta, diplomu, svadbu…

Voleo je muziku, i o tome je želeo da priča u intervjuu.

Pisao je i komponovao pesme i želeo tome da se posveti po odlasku u penziju. Dok su drugi posle posla odlazili u kafane da dogovoraju kombinacije, Peđa je odlazio kod Bukija i Krleta u studio da svira. Ili da mu dođe nastavnik gitare da vežbaju akustiku. Balade i malo tvrđi zvuk, a svaka pesma puna emocija. Srce i vetar u skoro svakoj pesmi. Ko ne veruje, neka proveri u SOKOJ-u gde ih je registrovao. Mi povlašćeni imamo ih kao poklon za posebne prilike.

Čovek emocija. Ponosan što su mu ćerke umetničke duše kao i on. Hvalio se kako Mina komponuje i kako je talentovanija od nega, dok je Dunja stvorena za vizuelne forme umetnosti.

Kada sam ga u novembru pitala zašto podnosi zahtev za penziju, jer bez obzira na starosni uslov ima mandat do 2022. godine, a nikome ne smeta i potreban je sistemu, rekao je:

“Znaš, nekada treba prepoznati kada je kraj…“

Da nije nastavio, rekla bih da je nešto slutio. Ali, imao je i želje i planove.

„Sektor je u boljem stanju nego ikada. Momci su stasali, znaju posao, sve funkcioniše, posao će se raditi, nabavljeno je dosta opreme, ima ko da me nasledi. Dosta je bilo od mene. Hoću da završim doktorat, obećao sam majci pre nego što je umrla da ću doktorirati, a evo prođe već tri godine“, rekao je tada u kancelariji punoj diploma, zahvalnica, priznanja.

Bio je treća godina doktorskih studija na Fakultetu bezbednosti i doktorat privodio kraju. Želeo je da predaje mladim ljudima jer je, kako je govorio, prevencija, informisanost i bezbednosna kultura u oblasti protivpožarne zaštite su važni koliko i brza reakcija kada se nešto loše desi.

Ljudi sa kojima je radio mogli su mnogo da nauče od njega. Kada onima kojima je bio šef, a pogotovo novinari koji znaju biti preterano zajedljivi, nemaju lošu reč, onda znajte kakav je čovek bio. Nema se šta zameriti, osim što mu možda procena rizika u ovoj poslednjoj ličnoj vanrednoj situaciji bila takva da sebe nije stavio na prioritetno mesto, iako je trebalo. Ali, to onda ne bi bio Peđa.

 Pakujući kabinet za penziju, a ne sluteći da je neće dočekati, poslao nam je fotografije koje želi da se objave uz veliki intervju kada ne bude na funkciji. Želeo je fotke iz akcije, sa terena, sa svojim ljudima, a ne sa funkcionerima.

Fotografije objavljujemo, iako intervjua nema. Pesme nećemo. Čuvamo ih. Uhvati vetar, kad nisi poslednji dah. Neka te vetar…