Ne poznaješ čoveka dok sa njim ne podeliš koricu hleba. Ima tih antologijskih rečenica, za svaku priliku, koje obično slušamo od iskusnijih, a hrana i deljenje sa drugima na ovim prostorima odvajkada predstavljaju važan društveni i ljudski ritual. Pod narandžastim svetlima Kulturnog centra Grad u organizaciji Agencije Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR), ova je narodna umotvorina testirana kao hipoteza izbegličke sudbine. Srbija je u svakom talasu izbeglicama bila ishodište, ili usputna stanica, ili konačno odredište, pa je tako i sa izbeglicama iz Ukrajine, sa ljudima koji su potražili skrovište od rata. Upravo su oni na „Delikatesnom ponedeljku“ pred posetioce na sto izneli svoju tradicionalnu hranu, da oni koji žele da ih upoznaju i razumeju, počnu od jednostavnih stvari – od korice hleba.
Rat u Ukrajini do sada je iz te države oterao više od sedam miliona ljudi. I dok sa fronta stižu vesti o ukrajinskoj kontraofanzivi, na ekranima promiču svakoga dana snimci granatiranja nuklearne elektrane u Zaporožju, a Kremlj preti ostatku Evrope i sveta, izbeglice nemaju vremena za visoku politiku, iako im – i bukvalno – od nje zavisi život. Oni žive probleme i muke običnog čoveka koji u svojim rukama može da drži malo šta.
Možda tek viljušku i nož.
„Probudila sam se 24. februara u uobičajeno vreme za jedan radni dan. Tokom noći mi je delovalo da u daljini čujem nekakve detonacije, ali nisam uspevala da razlikujem da li je to bio deo sna, ili daleka zbilja“, počinje priču za Nedeljnik Svetlana, Ukrajinka iz Zaporožja, zaslužna za to što su tanjiri svima u KC Gradu bili puni.
„Sela sam sanjiva u autobus i tek posle nekoliko minuta vožnje shvatila o čemu je reč – počeo je rat. U 21. veku, počeo je rat tako što je jedna zemlja direktno napala drugu, svog prvog suseda. Bila sam neverovatno šokirana.“
Svetlana otkriva da je u Zaporoškoj oblasti vrlo brzo došlo do organizacije lokalnog stanovništva koje je želelo da se odupre.
„U našoj oblasti, u našoj regiji, dominantan je ruski jezik. Mi smo u zvaničnim procedurama morali da koristimo ukrajinski, ali smo najnormalnije govorili ruski u svim prilikama, u svakodnevnom životu. I onda se pojavi neko ko proglasi da započinje rat zbog toga što nama neko ne dozvoljava da govorimo ruski jezik. Mediji mogu da pišu ovo ili ono, ali ljudi koji su do pre neki dan živeli u tim gradovima znaju pravu istinu. I naravno da su takvi ljudi besni jer znaju da su ta objašnjenja smešna. Na poslu ka kom sam se uputila tog 24. februara, imala sam kolegu u ranim četrdesetim godinama koji je na samom početku rata izgubio život, ostavio za sobom dvoje male dece, porodicu. Zar stvarno neko želi da me ubedi da je i taj jedan život vredan borbe za nekakve lažne ciljeve?“, kaže Svetlana.
Ona je, da stvar bude sudbinski smeštena u fasciklu crnog humora, bila u Beogradu 1999. godine, skrivajući se od NATO bombi u podrumima glavnog grada Srbije. Države koja, kao malo koja druga, može da razume Svetlaninu i sve slične priče.
Ideja UNHCR-a i jeste da ovakvim događajima u građanima Beograda i Srbije oživi, osvesti, probudi taj generacijski nasleđen, u životni kod urezan osećaj solidarnosti koji se u srpskoj istoriji proteže najmanje do balkanskih ratova, ali i mnogo dalje. A hrana je i kada je ima više i kada je jedno zrno soli, činjenica i metafora koja u buđenju tog osećaja direktno pomaže. Pa ako odete u bilo koji muzej sa postavkom Velikog rata, više od bilo kog odlikovanja i starog oružja, pažnju će vam privući ulubljeno plehano lonče za čaj i dve suve šljive – sledovanje srpskog vojnika u godinama stradanja.
„Priprema tradicionalnih jela i razmena kulinarskih iskustava pomažu u zbližavanju ljudi iz različitih krajeva sveta, međusobnom upoznavanju kulture, navika i običaja. Događaj je zamišljen tako da omogući razmenu iskustava i zbližavanje ljudi iz različitih krajeva sveta. UNHCR u saradnji sa partnerima iz Centra za kriznu politiku i reagovanje i Kulturnim centrom Grad organizuje ’Delikatesni ponedeljak’ u kome, pored srpskih specijaliteta koje pripremaju učenici Ugostiteljsko-turističke škole, učestvuju i izbeglice i tražioci azila iz više zemalja. Do sada su svoju tradicionalnu trpezu prikazali ljudi iz Iraka, Irana, Avganistana, Burundija i Ukrajine. Do sada je održano pet ovakvih manifestacija“, kažu iz UNHCR-a za Nedeljnik.
Skupovi kakav je organizovan u KC Gradu ipak su samo jedno zrno u mozaiku, tvrde izbeglice, ljudi koji su spremali hranu za sve zvanice. Oni tvrde da bi, uz svaki zalogaj, mladim Beograđanima bila korisna i jedna lekcija o istoriji i kulturi Ukrajine.
„Pitanje ukrajinske istorije je složeno. Koliko ljudi u Beogradu zna da su veći deo jedinica Crvene armije koje su oslobodile Beograd od nacista činili Ukrajinci“, pita se Svetlana. „Koliko ljudi zna da je od 20 miliona stradalih tokom Drugog svetskog rata u Sovjetskom Savezu bilo čak osam miliona Ukrajinaca? Kako onda Ukrajina može biti nazivana ‘nacističkom’? U kriznim vremenima u svakom narodu ljudi mogu da se dele, pa i u Srbiji je bila podela na četnike i partizane. Ali Ukrajinci nisu ni prepoznati kao jedan poseban narod, niti su im date bilo kakve slobode da se tako izjasne decenijama. Dok je bio Sovjetski Savez, svi smo mi bili ‘neki Rusi’ za ostatak sveta. Putin danas ne može da prihvati da mi to ne želimo, iako govorimo ruski.“
Osvrćući se na ukrajinsku kontraofanzivu i proglašenu mobilizaciju u Rusiji, oni žale svoje doskorašnje susede koji su sada u situaciji da budu uvučeni u krvavi rat, ali podsećaju da „nema dovoljno zatvora i policija ako ustane 140 miliona Rusa“.
Pa ipak, kada se politika očisti iz tanjira, u njemu ostaju ukusi domovine, ukusi daljine i ukusi nekih novih blizina, poznanstava i života koji daleko od fronta i od granata ne može da se zaustavi. I ne bi trebalo. O tome – i ne samo ponedeljkom – brinu oni čija je misija da unesrećenim ljudima daleko od doma, obezbede život dostojan čoveka.
Možda bi i oni koji prete crvenim dugmićima, koji denacifikuju davno denacifikovano i svi ljudi koji misle da je rat rešenje za bilo šta, trebalo umesto na međunarodne konferencije i pregovore, da budu pozvani na kotlić ili roštilj. Da budu ljudi i podele sa nekim koricu hleba.
RECEPT
Varenike u svoja četiri zida
S obzirom na to da su oni koji veruju da je rat rešenje za bilo šta neretko isti ljudi koji ljudima „daju“ slobode, ali u „njihova četiri zida“, evo jednog recepta koji smo prepisali na „Delikatesnom ponedeljku“, za one koji požele da bolje razumeju Ukrajinu – u svoja četiri zida.
Sastojci za dve porcije
Voda – 40 ml
Brašno – 80 g
Jaja – 1
So – po ukusu
Krompir – 200 g
Crni luk – 3 glavice srednje veličine
Beli luk – po ukusu
Slanina – 40 g
Biljno ulje – 12 g
Peršun i mirođija za ukrašavanje
Način pripreme
Za pripremu testa umešajte razmućeno jaje, so, toplu vodu i brašno u pogodnoj posudi. Zamesite prilično čvrsto testo, pokrijte ga prozirnom folijom ili peškirom i ostavite da odstoji 30 minuta. Ovo vreme iskoristite za pripremu punjenja. Krompir oljuštite i kuvajte u slanoj vodi dok ne omekša. Ocedite svu vodu i izgnječite pire, trudeći se da ne bude grudvica. Potom pripremite drugi deo punjenja.
Očistite crni i beli luk i iseckajte. Slaninu takođe isecite na sitne kockice. Zagrejte tiganj sa biljnim uljem, dodajte slaninu i pustite da se prži na srednjoj vatri. Dodajte iseckani crni i beli luk, mešajte i pržite dok luk ne dobije zlatnu boju. Polovinu isprženog stavite u pire krompir i promešajte – druga polovina biće vam potrebna kasnije kao preliv. Pire će odmah postati sočan i mirisan, sa aromom belog luka. Punjenje za varenike od krompira i slanine tada će biti spremno.
Od testa formirajte rolat i secite ga na krugove male veličine. Isečene krugove testa pojedinačno razvijte oklagijom. Na sredinu svakog testa stavite punjenje. Testo preklopite napola i stisnite ga po ivicama. Kuvajte varenike u kipućoj vodi oko 10 minuta. Gotove varenike stavite na tanjir, odozgo prelijte drugim delom isprženog luka i slanine. Po želji odozgo stavite malo seckanog peršuna i mirođije.
Tagovi
