JERUSALIM – Masa se kovitlala poput vrtloga okeana. Stišnjeni jedni uz druge, na stotine muškaraca podiglo je ruke ka telu rabina, u pokušaju da dodirnu odar, ne bi li pokazali svoju veru.

Treći lokdaun u Izraelu bio je na vrhuncu, u ultraortodoksnom delu grada u srcu Jerusalima. Okupljanja su bila zabranjena. Maske su bile obavezne. Broj zaraženih rastao je svakog dana, posebno među ultraortodoksnim zajednicama poput ove.

Pa ipak, retko je ko među stotinama ljudi na ovoj sahrani nosio masku. Sama procesija bila je nelegalna, ali valjalo je oprostiti se od voljenog rabina. I on je preminuo od koronavirusa.

Za one najveće među vernicima, prisustvovanje je predstavljalo i versku i ličnu obavezu. Da se makar na trenutak dodirne rabinov odar, da mu se makar simbolično pomogne na putovanju s ovoga sveta, znak je poštovanja prema mrtvima.

Ali za sekularno izraelsko društvo, pa čak i za neke unutar ultraortodoksnog sveta, ova vrsta okupljanja bila je znak nepoštovanja prema živima.

„Šta je važnije?“, zapitala se Esti Šušan, aktivistkinja za ženska prava, nakon što je videla fotografije sa okupljanja. „Da se ide na sahrane i proučava Tora? Ili da se ostane živ?“

Ovo pitanje kanališe jedan od središnjih sukoba unutar pandemije u Izraelu: tenzije između izraelskog mejnstrima i rastuće manjine ultraortodoksnih Jevreja, poznatih i po imenu Haredim, koji se odriču mnogih modernih stvari ne bi li posvetili vreme intenzivnom proučavanju vere. Tokom čitave istorije Izraela, haredimi su bili nevoljni učesnici u društvu, i često su isticali da im je važnije čitanje starih spisa nego stvari poput zaposlenja. Većina nije služila vojsku.

Koronavirus samo je produbio ovaj jaz.

https://www.nstore.rs/product/godisnja-pretplata-na-magazin-nedeljnik/

Od početka pandemije, delovi ultraortodoksne zajednice odbijali su da se povinuju ogračenjima i protokolima sekularne države o virusu. Više ih je zanimalo šta ih savetuju njihove verske vođe.

Haredimi nisu monolitna organizacija, i mnogi su ipak poslušali vlast. Neke vođe haredima naložili su svojim sledbenicima da nose maske, da se prijave za vakcine i da zatvore svoje ustanove. No neki drugi rabini nisu to učinili, a pojedine sekte su nastavile sa svetkovinama kao što su velike i posećene svadbe ili sahrane. Škole i sinagoge ostale su im otvorene, čak i kada se ostatak Izraela zatvarao. Bilo je čak i sporadičnih protesta zbog mera i sukoba sa policijom.

Izrael je zemlja koja prednjači u vakcinaciji. No broj zaraženih i dalje je veliki – a haredimi su na najžešćem udaru. Oni predstavljaju 12,6 odsto stanovništva Izraela, ali 28 odsto zaraženih.

Rivka Verthajmer (74) bila je u poslednjem talasu inficiranih. Jedne večeri po nju je došla Hitna pomoć. Medicinska sestra rekla joj je da će živeti još svega nekoliko sati ukoliko odmah ne krenu ka bolnici.

Tri sedmice pre toga, njenih sedmoro sinova i kćeri brinulo je o Rivki u kućnim uslovima. „Hasdei Amram“, dobrotvorna organizacija za brigu o pacijentima obolelim od koronavirusa, slala je medicinske sestre, kiseonik i lekove u njen stan.

Ali ništa od toga nije pomagalo, a porodica nije, čak ni kada se stanje pogoršalo, želela da promeni svoj stav. Potom su pozvali čoveka kojem veruju mnogo više nego bilo kom lekaru: svog rabina.

„Kada pitamo rabina nešto, u stvari ga pitamo šta želi naš blagosloveni Bog“, kaže Haim, najstariji sin Rivke Verthajmer.

Diljem sveta haredima može se opipati taj osećaj da ih ljudi ne razumeju. Mnogi od njih smatraju da se sprovode dvostruki standardi, da je sekularnim ljudima dozvoljeno da protestuju, a da se ultraortodoksnima zabranjuje čak i da ožale svoje u masi. Smatraju i da njihovi kritičari ne shvataju koliko je važno proučavanje vere i koliko su poštovanje rabina i oplakivanje preminulih bitni za njihov život.

„Ali vreme je da se probude, jer ljudi umiru“, kaže gospođica Šušan. „Koliko će sahrana još biti posle ove?“

Porodica gospođe Verthajmer napokon se složila da je pošalje u bolnicu, pošto je to dozvolio i rabin. Preminula je, ipak, ubrzo potom.

Njeni sinovi kažu da se ne kaju zbog toga. Vreme njene smrti odredio je Bog, kažu. Bilo im je drago što je bila sa njima u kući toliko dugo.

„Da smo bili snažniji, ostavili bismo je ovde“, naveo je njen sin Moše. „Ne bismo je uopšte poslali u bolnicu.“

Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, pogledajte i upoznajte se sa uslovima i pravima korišćenja.

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.