TORINO, Italija – Soba je uokvirena ogledalima u zlatnim ramovima. Osamnaestovekovni italijanski nameštaj je raskošni rokoko, a pozno Renoarovo delo „Mlada žena sa ružama“ visi iznad police ispunjene fino uvezanim bibliografskim edicijama. Svuda su pozlaćene drangulije.
Današnjim očima naviknutim na posmatranje umetnosti u oskudnim enterijerima, vila italijanskog samotnjaka, kolekcionara Frančeska Federika Serutija, u kojoj su smešteni njegovi lični predmeti, zasigurno je neobičan prizor.
Šta bi od nje učinilo svet savremene umetnosti?
„Obožavam ovu vilu. Ona je kao umetnička instalacija“, kaže Karolin Kristov-Bakargijev, direktorka Muzeja savremene umetnosti Kastelo di Rivoli. „Umetnici više ne mogu da podnesu bele kocke. Morate ukloniti auru muzeja da bi umetnost ponovo oživela.“
Seruti je preminuo 2015. u svojoj 93. godini. Nakon njegove smrti fondacija koju je on osnovao i Kastelo di Rivoli, prvi muzej savremene umetnosti u Italiji, nadomak Torina na severozapadu Italije, postigli su dogovor da Serutijeva lična kolekcija postane dostupna javnosti. Nekoliko odabranih remek-dela izloženo je u Kastelu.
Dom u kojem se nalazi Serutijeva kolekcija sačinjena od oko hiljadu predmeta, ekscentrična je vila u provansalskom stilu koju je Seruti sagradio šezdesetih godina u brdima iznad Torina. Ona je nedavno renovirana, a njome sada upravlja Kastelo. Za javnost je otvorena 4. maja.
„Mi živimo u eri kolekcionara, a sada smo svojoj kolekciji upravo dodali jednog“, kaže Karolin Kristov-Bakargijev, koja je pre nego što je imenovana za direktorku Kastela di Rivolija bila umetnička direktorka festivala savremene umetnosti. Ona kaže da je Serutija doživljavala kao arhetipski primer toga kako bi imućni ljudi trebalo da prikupljaju, uživaju i naposletku dele umetnost.
„On je želeo da njegova kolekcija postane javni muzej dostupan svima“, ističe ona.
Seruti se nalazio na čelu porodičnog posla Legatoria Industriale Torinese, koja se bavila telefonskim imenicima od pedesetih do šezdesetih godina prošlog veka. Nikada se nije oženio. Tokom nedelje vreme je provodio u skromnom stanu u blizini svoje fabrike u Torinu, a nedeljom bi sam ručavao u vili, dok bi mu društvo pravile samo orhideje na balkonu, kad je leto, a u zimskim noćima – mada bi retko prenoćio tu – dela Đorđa de Kirika.
Planirao je da skonča u svojoj spavaćoj sobi na vrhu kule, okružen srednjovekovnim italijanskim slikama, ali je ipak preminuo u bolnici u Torinu. U to vreme je malo ljudi znalo šta je Seruti sve posedovao – slike, tepihe, keramiku, nameštaj i srebro koji će kasnije biti procenjeni na šest stotina miliona dolara.
„Njegovo kolekcionarstvo bilo je izraz unutrašnje potrebe“, kaže Karolin Kristov-Bakargijev, pokazujući na sliku Dosa Dosija iz 16. veka. Svetog Georgija koji je, između ostalog, bio i zaštitnik bibliofila. Seruti je bio naročito naklonjen slikama usamljenika sa knjigama. Pontormov „Portret džentlmena sa knjigom i rukavicama“, nastao oko 1540. godine, verovatno je najbolja.
Gospodin Seruti imao je, međutim, oko i za dela iz 20. veka. Stepenište je oivičeno slikama Fransisa Bejkona, Amadea Modiljanija, Paula Klea, Huana Miroa i Fernana Ležea.
Karolin Kristov-Bakargijev je pokrenula program za savremene umetnike koji se pozivaju da odgovore na vilu i kolekciju.
„Otvaramo se ka prošlosti“, kaže ona. „To je novina. Eksperimentišemo, a umetnici to prihvataju.“
© 2019 The New York Times
Tagovi
