Retrospektivna izložba Gordana Nikolića, umetnika čije je stvaraštvo išlo od trodimenzionalnosti do dela u dve dimenzije, otvorena je u galeriji Studentskog kulturnog centra (SKC). Ovog juna, ujedno je objavljena i monografija ovog umetnika i profesora na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, a u njoj su pisali Bojana Burić, Ljuba Gligorijević, Olivera Janković i ostali.
U pitanju su tekstovi koji su nastajali od trenutka kada je završio Akademiju, početkom 1980-ih godina, a poslednji od njih objavljen je ove godine.
Izložba Gordana Nikolića u SKC-uTamara Stojanović / YouTube printscreen
U razgovoru sa Tamarom Stojanović, Nikolić se osvrnuo na svoje celokupno stvaralaštvo, i na ono što je oblikovalo njegov umetnički put – život u selu kod Novog Pazara, vizantijska škola i Akademija.
Nikolić kaže da je još od malih nogu dosta crtao, ali da su ga različita interesovanja, s vremena na vreme, odvlačila, pa se za konkretan rad zainteresovao negde u 23. godini. Kraj iz kojeg potiče, kaže, dosta je uticao na razvoj njegovih interesovanja i na kasniji rad.
„Odrastao sam u selu pored Novog Pazara, u kraju koji se zove Deževa, koji je pun srednjovekovnih manastira, što je veoma važno zbog mojih budućih radova. U blizini moje kuće se nalazi Petrova crkva, jedna od najstrarijih crkava na Balkanu, vrlo značajna istorijski, ali i po kamenoj plastici, koja će biti uvoz za haniva masku“, priča Nikolić.
Tako Nikolić započinje svoju priču, o radu na konzervaciji fresaka u crkvama (kako Petrovoj, tako na Đurđevim stupovima i Sopoćanima) i o interesovanjima za klesane glave i njihovo upoređivanje sa fizionomijom ljudi u okruženju.
„U 18. veku su to bile vrlo rustične glave, grubo klesane, a kasnije su previše stilizovane, svedene i geometrizirane. Korišćena je čak i neka vrsta šestara. To mi je bilo jako interesantno, moj kraj je ruralan, ljudi specifičnog mentaliteta, i onda sam stalno posmatrao fizionomije i gestikulaciju, izgovorene reči, način razmišljanja.“
Tako je krenuo da crta nadgrobne ploče sa glavama. To je nešto što se, po njegovom dolasku u Beograd, gde se 1977. godine upisuje na Fakultet likovnih umetnosti, zadržalo i preslikalo i na kasnije radove.
Nikolić u tom periodu ima i prve samostalne izložbe, što je važan momenat u njegovom stvaralaštvu i komuniciranju o tom radu. To je vrhunac njegovih interesovanja: haniva maske, ali i ono što je došlo pre toga, njegovo okruženje, sa religioznom tematikom, koje u nekoj meri baštini tradiciju vizantijske škole.
Ali, ono što je posebno zanimljivo kod ovog umetnika jeste ono vajarsko – ono što je uprkos interesovanju za trodimenzionalne, plastične forme, njega opredelilo da ga prevede u dvodimenzionalno.
Izložba Gordana Nikolića u SKC-uTamara Stojanović / YouTube printscreen
„Ta konfiguracija, konkretno kod haniva glave, vrlo je jednostavna, dopala mi se, ta dosta pitka konfiguracija osim nosa, i onda sam krenuo da je radim. Maska me je izazvala, ona nema mnogo podataka, ali sam u nju ugrađivao, sve ovo o čemu sam sad govorio, srednji vek, fizionomije, portreti, koje sam mnogo radio, i smatrao sam da na jednoj fizionomiji može da se istražuje beskonačno.“
Radio je i druge motive, fotografije pevača, kao Džoa Kokera, Mika Džegera, i ostale – zaustavljeno stanje ekstaze, transa, krika. Dela sa motivima pevača izložena su u galeriji Dar-Mar više nego u SKC-u.
Umetnik kaže da mu je kod fotografija pevača, najzanimljivija bila energija, koja je prilikom njihovih nastupa bila najvidljivija u njihovim očima, ustima i ostalim crtama lica, i da je to ono što je pokušavao likovnim sredstvima da prikaže i podigne na još viši nivo.
Nikolić kaže da je oduvek radio, okružen svojim ostalim radovima u ateljeu. Da je uvek „iz jednog rada ulazio u drugi, i išao napred-nazad, odnosno, vraćao se pojedinim radovima kada bi shvatio da ih treba doraditi“.
Gordan Nikolić u svom ateljeuTamara Stojanović / YouTube printscreen
Jedno vreme je slikao i bebe. Kaže da su mu bile slatke, buckaste, da im je usta bojio u plavo, ljubičasto.
Radio je na sedam fakulteta, od Cetinja, pa do Fakulteta likovnih umetnosti, i drugih privatnih akademija. Po završetku studija postaje asistent, a već krajem 1990-ih ulazi u sistem vanrednog, a zatim i redovnog profesora.
Kaže da se sistem obrazovanja promenio, ali da je osnova, koja je najbitnija, ostala ista. „To se vidi i u svetskoj umetnosti, svi imaju snažnu osnovu, snažan fundament, od Demijena Hersta do Hoknija.“
U periodu kada je izašao na likovnu scenu, u Srbiji se dešava jedan novi talas koji se bazirao u mnogo čemu i na destrukciji likovnog izraza. Rađanje konceptualne umetnosti.
Tada je otvoren i izložbeni prostor Studentskog kulturnog centra. Nikolić je umetnik koji je ostao istrajan u svojoj ideji, i nije dopustio da ga moderni trenutak zavede i da učini da unese eksperimente u svoj rad, već je ostao odan svojoj pređašnjoj formi.
U tom kontekstu kaže da ceni rad ovih umetnika, ali i način na koji je sprovedena njegova trenutna postavka u SKC-u.
„Ovde je proteklo obilje događaja od 1970-ih godina pa naovamo, počev od Marine Abramović. Arte i Dar-Mar su male, ali ubojite gustine. A moja izložba u SKC-u je do sada najprofesionalnije postavljena od svih na kojima sam nastupao. To je vrhunska kultura obrade i povezivanja konglomerata radova u jednu celinu“, osvrnuo se Nikolić na svoje aktuelne izložbe.
Izložba Gordana Nikolića u SKC-uTamara Stojanović / YouTube printscreen
Tagovi
