Skoro da nema filma koji je ostavio velikog traga u jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji, a da na njega prvo slovo nije udario Gordan Mihić. Od „Zvižduka u osam“, preko „crnog talasa“, pa sve do prelaza između dva veka, na Mihićevim replikama stasavali su najveći glumci, a one su potom ulazile u narod i postajale neodvojivi deo naše kulture, ali i našeg slenga.
Gordan Mihić preminuo je u nedelju, posle iznenadne bolesti, u 80. godini života.
U velikom intervjuu koji je dao pre tri godine za Nedeljnik, umesto na klasičnih pitanja, poslužili smo se naslovima njegovih filmova.
Čuvenom dramskom piscu i bivšem profesoru Fakulteta dramskih umetnosti ova se ideja tada dopala.
Počeli smo sa filmom „Varljivo leto ’68″…
„Varljivo leto ‘68“ napisao sam pre četiri decenije, sa željom da priču o nekoliko letnjih nedelja ispunjenih opasnom političkom krizom ispričam – uz pomoć humora – kroz sudbinu jedne porodice koja je dotad tiho, mirno i srećno živela, a onda je njen mir i spokoj iznenada narušen ne samo zbog crnih oblaka na istorijskom horizontu već i zbog burne prve ljubavi maturanta Petra – romanse sa malom češkom muzičarkom, koju prekida invazija Varšavskog pakta na Čehoslovačku…
Igrali su sjajni glumci – ne zna se ko je bio bolji, uz izuzetnu režiju, kameru, muziku i scenografiju, i verovatno je zato film izdržao probu vremena, pa se i dan-danas prikazuje na svim mogućim TV kanalima.
A da li bi se mogla napraviti priča o jednoj današnjoj porodici koja proživljava slične stvari kao ona sudije Cvetkovića daleke, davne ‘68? Svakako, ali bilo bi dobro da tu priču napiše neko od današnjih mlađih pisaca, koji bi dao današnji pogled na pobunu protiv ustaljenog toka stvari, na današnje prve ljubavi, snove, očaravanja i razočaranja, na porodične odnose neke današnje porodice u kojoj žive tri generacije i nad kojom se nadvijaju crni oblaci nove istorijske krize…
Ko su danas srpske kamiondžije? I kuda nas voze?
Prve „Kamiondžije“ napisao sam 1972, druge 1980, a Nele Garić sa kojim sam radio „Vojnu akademiju“ priprema snimanje novih 30 epizoda „Kamiondžija“, sa novim junacima, koji više nisu nezaboravni Paja i Jare, odnosno Paja Vujisić i Čkalja, ali žive slične živote posle propasti preduzeća u kojima su radili, dovijajući se da nekako prežive i upoznajući mušterije svih vrsta – od teške sirotinje, preko sitnih lopova, do prevejanih kombinatora prepunih para… Dok sam tragao za autentičnim pričama savremenih kamiondžija, ponovo sam, po ko zna koji put, došao do istog zaključka da se ovde sve teško, sporo i jedva menja, da životi običnih ljudi ne zavise od njihovog rada, truda i sposobnosti, već od upravljačkih kasti, koje su nekad manje, nekad koliko-toliko sposobne, a najčešće potpuno – nesposobne.
Koja je najveća greška evolucije Srba? I ko je za to odgovoran?
Vera u pogrešne ljude. Istina, imali smo i dalekovide, pametne i sposobne državnike, ali njih su skoro uvek kočile i zaustavljale udružene mediokritetske snage. Kad je umro Ilija Garašanin, čovek koji je decenijama uspešno vodio i unapređivao Srbiju – dvor nije hteo da otkaže bal i veselio se do zore. A pre toga, kad je prisilno penzionisan, Garašanin je imao samo toliko novca da za sebe i ženu iznajmi sobu i kuhinju u Grockoj. Istovremeno, jedan od ministara ovako je govorio na sednici vlade: „Ko je sa nama, dobiće sve što treba. Ko se predomišlja, nek ne očekuje ništa. A ko je protiv, bićemo bez milosti.“
Zašto nam mladi odlaze s vanglom u svet? Hoće li se nekad zaustaviti taj proces?
„S vanglom u svet“ je bila nevina, humoristička serija za decu iz davnih šezdesetih. Svet u koji se bežalo bio je malo susedno mesto, a bekstvo želja za avanturom… Ovi što danas beže gledaju da odu što dalje, a o vanglama, to jest, o bilo čemu materijalnom što bi im se usput našlo pri ruci, mogu samo da sanjaju…
Kada će se to bežanje zaustaviti? Pa, kad se bude bolje živelo, kada bude posla i perspektive za normalan, miran i stabilan život… Daj, Bože, da se kod nas najzad nešto zaista radi i postigne u tom smislu – samo lud i krajnje zlonameran čovek ne bi se tome radovao… Zebnju, međutim, stvara situacija u kojoj se Evropa trese i ne snalazi se pred nezapamćenom krizom migranata – očajnika sa ratnih područja … a kriva je za mnoge uzroke tih ratova…
Srbija je rastankom sa Crnom Gorom izgubila izlaz na more. Koliko nam nedostaje čuvar plaže u zimskom periodu?
U srećna vremena Srbija, odnosno, „Srpsko otačastvo“, čiji je centar bila nemanjićka Raška, imala je more od Skadra do Pelješca, sve je bilo njeno sem pojasa Dubrovnika… Velike sile, opaka vremena, takozvani objektivni razlozi i, nažalost, naša nerazboritost i nesposobnost učinili su da to more ne sačuvamo… Nedostaje nam, i te kako, i možda nisu samo pusti snovi da će nam se bar delić tog mora vratiti. Ne, nikako ratom, već prosto – razvojem situacije…
Kad će Srbija postati kuća sreće?
Malo je perioda u kojima je ona to zaista bila. Sve zavisi od mnogih činilaca – spoljnih i unutrašnjih – a kad bi se, nekim čudom, sve te opasnosti uklonile, ostao bi još jedan uslov: da vlast bude u rukama umnih, snažnih, razboritih ljudi, koji će biti sluge naroda, a ne gospodari, i koji će o Srbiji brinuti i čuvati je kao što su to činili sa svojim majkama, sestrama, očevima, braćom, decom…
Malo je perioda u kojima je Srbija zaista bila srećna. Sve zavisi od mnogih činilaca – spoljnih i unutrašnjih – a kad bi se, nekim čudom, sve te opasnosti uklonile, ostao bi još jedan uslov: da vlast bude u rukama umnih, snažnih, razboritih ljudi, koji će biti sluge naroda, a ne gospodari, i koji će o Srbiji brinuti i čuvati je kao što su to činili sa svojim majkama, sestrama, očevima, braćom, decom…
Ko je u ovoj državi Crna Mačka, a ko Beli Mačor? I kome od njih sleduje „Dom za vešanje“?
Kada sam pisao „Dom“, tragajući za materijalom o trgovini romskom decom, obišao sam sever Italije, Kosovo uzduž i popreko, dobar deo jugoistočne Srbije i pola Makedonije; sasvim slučajno naišao sam na dečaka Perhana i čuo njegovu priču o žudnji za sopstvenim domom, mirom i spasavanjem rasturene porodice… Nešto slično ponovilo se i sa „Crnom mačkom, belim mačorom“ desetak godina kasnije – upravo se bio završio užasni rat, došlo je leto, otišao sam na selo i, slučajno, upoznao se sa nekim ljudskim sudbinama koje su navodile na filmsku poemu o eksploziji životne radosti, neverovatnom humoru, uživanju u lepoti i pobedi sreće nad nesrećom… Ti filmovi su obišli svet, pokupili brojne nagrade, još uvek se prikazuju… U njima je sasvim jasno koji je „dom za vešanje“ i šta predstavlja crna mačka, a šta beli mačor. A u današnjem svetu, u ovom životu, domovi za vešanje su se umnožili, a životne radosti je sve manje…
Zlo i nasilje ponovo se šire svetom. Kako zaustaviti njihov mehanizam nastajanja i širenja?
Film „Mehanizam“ imao je za temu upravo to pitanje: kako se suprotstaviti zlu i nasilju, koje sve više narasta, uništava osnovne moralne vrednosti i nemilosrdno razara svaku ljudskost… Nastala u vreme naših dugih mračnih i beznadnih godina, ova priča se bazira na strašnom iskustvu jedne učiteljice koja – posle višegodišnjeg čekanja na birou – dobija posao u zabačenoj varošici, polazi na svoj prvi radni dan i susreće kriminalca koji je vređa, ismeva, siluje i prebija. Njegovo brutalno iživljavanje, u kome on nedvosmisleno uživa, ima, kao krajnji cilj, dokazivanje da svako, kad-tad, suočen sa strašnim nasiljem, nema drugog izbora nego da se uključi u neumitni mehanizam zla i da na zlo odgovori zlom – da bi ga uništio…
Nije mi milo što je priča tog filma ponovo užasavajuće aktuelna i opominjuća. Šta činiti danas, kada žrtve nasilja i zla postaju čitavi narodi, kada bujaju ekstremne ideologije, kada se sve više šire strah i neizvesnost i kada se ne zna na čija će vrata zakucati uništenje?
Kako vam izgleda kad neki još govore o osvajanju slobode?
Nema kraja osvajanju slobode – ona se mora neprekidno osvajati i tražiti.
Ko su danas zaboravljeni u Srbiji? Koga smo kao nacija s pravom ili ne precrtali, koga ne cenimo dovoljno, čija dela više ne poštujemo?
Zaboravljeni su, uvek, u svim vremenima, obični ljudi, na kojima počiva svet, a koji od tog sveta dobijaju malo ili gotovo nimalo, koji trpe bedu, ratove, gubitke, glad, strah, i koji, po cenu ogromnih žrtava, ipak čine osnovu opstanka naroda… Zaboravljeni su, takođe, ljudi – velikani uma i duha, kojih se malo ili nimalo sećamo, čija dela jedva da poštujemo – ili poštujemo samo na papiru, na nekoj poštanskoj marki ili im se „odužimo“ nekim spomenikom koji se podigne ne zbog njih, već zbog neke trenutne političke potrebe… Ne slušamo njihove reči, ne cenimo dovoljno njihova iskustva, i ponovo, do beskraja, probijamo zid svojom glavom.
A koga biste u ovoj zemlji definitivno svrstali u otpisane?
Nema potrebe da jednu vrstu otpisanih ja svrstavam: jasno je ko su oni, njihovi neuspesi i greške suviše su bolni i zato im se teško može ukazati prilika za povratak na javnu scenu. Mada, u zemlji nemogućih mogućnosti, ne bi me iznenadilo da neko od onih za koje verujemo da su s razlogom otpisani, odjednom, iz ko zna kojih razloga i ko zna čijih interesa, ne izrone ponovo na površinu i ne počnu ponovo da nas usrećuju.
Postoje, međutim, i oni otpisani, zapravo – onemogućeni, kojima nije dato da svoje najbolje godine, znanje i sposobnosti stave u službu svoje zemlje. O takvima, osujećenima, nekada je, davno, pisao Ljermontov nazvavši ih suvišnim ljudima… Za njihove sudbine odgovorna je, uvek, prvo nesposobna i bahata vlast, a vrlo često mržnja, zloba i zavist okoline.
Gde ste našli inspiraciju za sećanje na najstariju srpsku lozu, scenarista ste serije „Nemanjići“?
Voleo sam, od detinjstva, istoriju, čitao sam sve istorijske knjige koje bi mi došle pod ruku, a posebno me je zanimala davna prošlost i odgovori na pitanja: ko smo, kakvi smo nekad bili, šta nam se dešavalo, kakve su nam sličnosti sa dalekim precima… I uvek me je uzbuđivalo saznanje da sve deluje kao da se dešava u jednom istom vremenu, jer se sudbine i zbivanja ponavljaju, da se prosto ne zna jesmo li mi oni ili su oni mi, sa istim nadama, zanosima, uzletima i padovima, istim neprijateljima, istim kandžama istorije…
Zaboravljeni su velikani uma i duha, kojih se malo ili nimalo sećamo, čija dela jedva da poštujemo – ili poštujemo samo na papiru, na nekoj poštanskoj marki ili im se „odužimo“ nekim spomenikom koji se podigne ne zbog njih, već zbog neke trenutne političke potrebe… Ne slušamo njihove reči, ne cenimo dovoljno njihova iskustva, i ponovo, do beskraja, probijamo zid svojom glavom
Učestvovao sam na konkursu RTS-a iako je to bio izuzetno neizvestan poduhvat – moglo je da se desi da moj tekst ne bude izabran i da propadne šest meseci rada, sa 500 stranica i dvanaest epizoda… Ušao sam u rizik jer se, po svojoj prirodi, ne obazirem na takve prepreke, ali pre svega zato što sam se pre mnogo, mnogo godina bavio istom temom – nastankom prve nemanjićke države… Priča se zvala „Rađanje“ i imala je dva toka: jedan o stvaranju srpske države, a drugi o trudnoj ženi, izbeglici, koja beži od nemila do nedraga praćena strašnom neizvesnošću sudbine… Taj projekat nisam uspeo tada da realizujem, ali ga nikad nisam zaboravio, i konkurs RTS-a ukazao se kao mogućnost da mu se ponovo vratim…
Koliko je obiman „Dnevnik uvreda“?
Prošlo je više od dvadeset godina od snimanja tog filma, ali i moja supruga Vera, koja igra glavnu ulogu u filmu, i ja vrlo često doživljavamo da nam prilaze ljudi koji su još uvek pod snažnim utiscima te priče, koju po ko zna koji put ponovo gledaju na DVD-ju, internetu ili na televiziji, i to ne samo zbog podsećanja na strašna vremena devedesetih, poniženja i bolne gubitke, već i zbog osećanja da se sve može ponoviti, da bol ne prolazi, ne jenjava, da se uvrede i stradanja ponovo bliže našim životima…
Vera i Marko Nikolić maestralno su odigrali uloge supružnika koji – posle totalnog sloma i kolapsa ekonomije i nezapamćene inflacije – gube posao, ostaju bez prihoda, nikako se ne snalaze u opštoj pometnji i haosu, dok im deca, zbog rata, beže u inostranstvo… Muž gubi kontrolu nad sobom, svađa se, još više otežava njihovu situaciju, njegova grubost prelazi sve granice, a ženi ostaju samo pokušaji da nešto zaradi na buvljacima, prodajući figure dinosaurusa – igračaka koje sama plete – i da usput vodi dnevnik uvreda 1993… To je i odgovor na vaše pitanje šta je „Dnevnik uvreda“… Stvorili bi ga isti razlozi kao onaj prvi.
A ko su danas „siroti mali hrčki“?
Isti, kao uvek, vanvremenski, naizgled potpuni autsajderi, potpuno nevažni, a večni u svom samo prividno zaboravljenom podrumu, u svojoj razarajućoj gluposti koja ne ostaje samo u njihova četiri zida već se širi, nezaustavljivo, kroz sve sfere sistema, do samog vrha, jer taj sistem, zapravo, funkcioniše po istom principu kao i oni… Kad sam ih napisao, mislio sam da je to samo jedna mala radio-komedija, a tako i jeste počelo. Međutim, oteli su se svakoj kontroli i postali delo koje je realizovano u svim medijima – sa radija je prešlo na televiziju, pa u pozorište, pa u knjigu (Antologiju srpske satire) i na kraju – na film.
Od „Srećne porodice“ su prošle gotovo četiri decenije… Šta je sa srećnom porodicom danas?
Bilo je to 1979, u naponu snage potrošačkog društva, kada se živelo, rasipalo, zidalo, putovalo, u vremenu stvorenom za komediju, sa jarkim, živim karakterima, dijalozima prepunim vedrine i smeha, urnebesnim zapletima i srećnim krajem… Eh, kad bi bilo razloga da se danas snimi takva priča…
Tagovi
