„Umreću od smeha“: Da li je biti ljubazan i ugoditi drugima štetno po zdravlje?

Decenije istraživanja upućuju na zaključak da su dobro znane društvene vrline – ljubaznost i ugađanje – potecijalno štetne po zdravlje, piše Psychology Today.

Potiskivanje besa, davanje prioriteta dužnostima i potrebama drugih ispred naših i pokušaj da nikog ne razočaramo su vodeći uzroci hronične bolesti, kako upozorava Gabor Mate.

„Naša fiziologija je neodvojiva od našeg društvenog postojanja“, tvrdi lekar iz Vankuvera. Ignorisanje ili potiskivanje kako se osećamo i šta nam je potrebno – bilo da se radi svesno ili nesvesno – pojačava naš odgovor na stres, gurajući naše telo ka „upali“, po cenu našeg imunog sistema, kaže on.

„Ako radimo i trudimo se “do koske”, ako smo budni cele noći i služimo klijentima, ako smo uvek dostupni, nikada ne odvajamo vreme za sebe, nagrađeni smo finansijski i nagrađeni smo sa puno poštovanja i divljenje“, kaže Mate, „uglavnom se “ubijamo“ u tom procesu.“

Osobine ličnosti ljudi sa hroničnom bolešću

Kada je Mate pregledao istraživanje o hroničnim bolestima koje je lečio više od 30 godina, otkrio je obrazac osobina ličnosti koje su najčešće prisutne kod ljudi sa hroničnom bolešću.

1. Automatska i kompulzivna briga za emocionalne potrebe drugih, uz ignorisanje sopstvenih potreba;
2. Rigidna identifikacija sa društvenom ulogom, dužnošću i odgovornošću;
3. Preopterećena, eksterno fokusirana hiperodgovornost, zasnovana na uverenju da neko mora opravdati svoje postojanje „činjenjem i davanjem“;
4. Potiskivanje zdravog, samozaštitnog besa;
5. Čuvanje i kompulzivno izvođenje dva uverenja: “Ja sam odgovoran za to kako se drugi ljudi osećaju” i “nikoga ne smem razočarati”.

„Ove osobine i njihova upečatljiva rasprostranjenost u ličnostima hronično bolesnih ljudi se tako često zanemaruju – ili u potpunosti propuštaju“,  zato što su one među „najnormalizovanijim načinima postojanja u ovoj kulturi… uglavnom zato što se na njih gleda kao na snagu divljenja, a ne na potencijalne obaveze“, kaže Mate, prema čijim rečima ove karakteristike nemaju nikakve veze sa voljom ili svesnim izborom.

Obrasci suočavanja

„Niko se ne probudi ujutru i kaže sebi: „Danas ću staviti potrebe celog sveta na prvo mesto, ne obazirući se na svoje“.

Nismo rođeni s ovim osobinama. Umesto toga, kako objašnjava Mate, one su obrasci suočavanja, prilagođavanja da bismo sačuvali našu vezu sa drugima. Ponekad na štetu naših života.

Razvijamo ove osobine da bismo bili prihvaćeni, u onome što Mate opisuje kao natezanje između naših, konkurentnih, potreba za privrženošću i autentičnošću. Potrebna nam je vezanost da bismo preživeli, u skladu sa potrebama i pravilima drugih da bismo obezbedili svoje članstvo u grupama.

Potrebna nam je i autentičnost da bismo bili zdravi. „Dizajnirani“ smo da osećamo i delujemo na emocije, posebno one „negativne“. Naš „alarmni sistem“ je da preživimo opasnost. Direktor Centra za evoluciju i medicinu na Državnom univerzitetu u Arizoni, Psihijatar Rendolf Nese, objašnjava da smo evoluirali da preživimo, a ne da budemo srećni ili smireni.

Loše raspoloženje, bes, stid, anksioznost, krivica, tuga — sve su to korisni odgovori koji nam pomažu da se suočimo sa izazovima našeg specifičnog okruženja. Posedovanje glasnih, osetljivih zaštitnih funkcija kao što su emocije koje oglašavaju alarm kada smo ugroženi – nije nedostatak dizajna, već njegov uspeh.

“Naše emocije deluju kao dimni alarmi, kako bi odgovarale uočenim pretnjama oko nas”, kaže Nese.

Ovo je, izgleda, najočiglednije kod emocije poput straha, koja vrišti upozorenje o opasnosti. Još suptilnija emocionalna iskustva nam pomažu da se snađemo u pretnjama i nagradama za preživljavanje.

Nelagodnost lošeg raspoloženja signalizira da nema dovoljno nagrada u našem okruženju koje bi nadmašile rizike da budemo tamo, motivišući nas da tražimo okolnosti koje su više nagrađujuće ili da čuvamo našu energiju na bezbednom mestu.

Bes je takođe neophodan odgovor za borbu protiv nejednakosti, kršenja i blokiranja naših potreba. To je naše najefikasnije sredstvo za mobilizaciju akcije protiv nepravde. Najveća prepreka socijalnoj pravdi nije žestoko protivljenje, već apatija. Pa ipak, društvo je mnoge od nas socijalizovalo za potiskivanje ljutnje. Čak je i ocrnjena emocija suptilnijeg oblika ljutnje – ogorčenost, od pomoći.

Kada naše telo i mozak uhvate suptilne znake da se naše granice ne poštuju, alarm za ljutnju glasno i jasno viče kako bi potvrdio ove granice pre nego što uopšte imamo vremena da razmislimo o situaciji.

Suzbijanje vitalnih emocija

Ipak, potreba da zadržimo članstvo u našim grupama dovela nas je do toga da potisnemo ove vitalne emocionalne signale, razoružavajući našu sposobnost da se zaštitimo, kako priča Mate i navodi da je još problematičnije to što se pokazalo da svesno potiskivanje emocija pojačava naš odgovor na stres i dovodi do loših zdravstvenih ishoda.

„Znamo da hronični stres, bez obzira na njegov izvor, dovodi nervni sistem na ivicu, narušava hormonski aparat, narušava imunitet, podstiče upale i podriva fizičko i mentalno blagostanje“, kaže Mate.

On kaže da brojne studije pokazuju da je odgovor tela zaglavljenog u hroničnom – ostanak u zapaljenom stanju. To je preteča mnogih hroničnih bolesti, kao što su bolesti srca, rak, autoimune bolesti, Alchajmerova bolest, depresija i mnoge druge.

Naglašen je njegov oprez da ne iskoristi ovo istraživanje radi okrivljavanja ljudi za sopstvene bolesti.

„Nijedna osoba nije njihova bolest, i niko to sebi nije uradio – ni u kakvom svesnom, namernom ili krivom smislu“, kaže Mat i nastavlja.

„Bolest je rezultat generacijske patnje, društvenih uslova, kulturološke uslovljenosti, traume iz detinjstva, fiziologije koja nosi teret stresa i emocionalne istorije ljudi, sve u interakciji sa fizičkim i psihičkim okruženjem. Često su to manifestacije ukorenjenih osobina ličnost. Jesu, ali ta ličnost nije ono što smo mi ništa više nego što su to bolesti na koje nas može predisponirati”, objašnjava on.

Naša ličnost i stilovi suočavanja odražavaju potrebe veće društvene grupe u kojoj se razvijamo, prema Mateovim rečima

„Uloge koje nam se dodeljuju ili uskraćuju, kako se uklapamo u društvo ili smo isključeni iz njega i šta nas kultura navodi da verujemo o sebi, mnogo određuju o zdravlju u kome uživamo ili o bolestima koje nas muče. Bolest i zdravlje su manifestacije našeg društvenog makrokosmosa”, tvrdi on.

Mate kaže da nije iznenađenje da nejednakosti društva duboko utiču na naše zdravlje, jer su oni politički obespravljeni ili ekonomski obespravljeni primorani da oblikuju i potiskuju svoje emocije i najozbiljnije potrebe da bi preživeli. To znači da je sistemska promena u borbi protiv nejednakosti i fokusiranje na socijalnu pravdu temelj poboljšanja našeg zdravlja, zajednička nit u “Mitu o normalnom”.

U isto vreme, možemo raditi na tome da se odučimo od ovih obrazaca ponašanja tako što ćemo povećati svest o sopstvenim emocijama, signalima u našim telima i našim potrebama, umesto da ih automatski ignorišemo u službi drugih.

„Ličnost je adaptacija“, kaže Mate. „Ono što nazivamo ličnošću često je zbrka pravih osobina i uslovljenih stilova suočavanja, uključujući i one koji uopšte ne odražavaju naše pravo ja, već ga gubimo”, priča on.

Mate opisuje pravo isceljenje kao otvaranje prema istinama naših života, prošlih i sadašnjih.

„Nakon što smo dovoljno primetili, stvarne prilike za izbor počinju da se pojavljuju pre nego što izdamo svoje prave želje i potrebe“, kaže on.

Mogli bismo da za trenutak zastanemoi zapitamo se Mateovo pitanje – Hm, mogu da kažem da ću da ugušim ovaj osećaj ili misao – da li je to ono što želim da uradim? Postoji li druga opcija?