Srbija je 13. jula 1878. postala 24. međunarodno priznata zemlja u svetu, i od tada je verovatno jedina koja ne slavi svoj rođendan.
Danas se retko gde nalazi među prve 24 zemlje sveta, osim po opadanju stanovništva, što znači da nešto radi pogrešno, kao moj Junajted, koji svake godine pokušava da promeni stvari na isti način. Ne ide to… Kako kaže Konstrakta u fenomenalnom intervjuu Branku Rosiću, sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar – ne postoji. Osim u Ratovima zvezda…
Naprednjaci su 2012. preuzeli državu, a ne vlast. Počeli su da grade nešto što postoji 200 godina, što je osnovni problem onima koji nisu na nekom spisku. Polako i njima to dolazi na naplatu, i vidi se oko svake nove vlade, jer nema novih ljudi, novih sekretara, novih timova, novih ideja, novih stranaca, novih ili starih eksperata. Nema ni pregovora više, samo jedni te isti ljudi.
To je opasno zato što se na tome temelji najopasnija organizacija na svetu. U novom filmu o Semiju Gravanu on otkriva najveću tajnu mafije – Tu ne ulaze ni najpametniji, ni najhrabriji (kako je jednom izletelo Vučiću) već ljudi koji nisu imali kuda.
Lažno bratstvo, brate moj, dok te izda ili upuca s leđa… Ili dok ne stigne druga opcija – status svedoka saradnika.
Dvopartijski sistem je najbolji zato što u njemu niko nije ni sendvičar, ni lopov i izdajnik ukoliko podržava drugu stranu. Mada i to se menja, i to u najvećim dvopartijskim sistemima, gde najdarovitiji izbegavaju politiku, shvatajući da je ona kao talas – odvede te gore, i taman kad pomisliš da je ceo svet tvoj, olupa te u sprud. Pogledajte vesti!
Meni je bila zanimljiva priča jednog od naših najuspešnijih ljudi u Austriji, koji mi je objasnio problem s dijasporom. Radili su najgore poslove i gradili velike kuće u matici. Dolazili su redovno i tu se najbolje provodili. I oni i njihova deca. Plan je bio da stignu do devizne penzije i vrate se kući. A onda je izbio rat, pa su sve prolongirali na nekoliko godina, da bi onda ušli u godine u kojima su shvatili da je zdravstvo bolje u Austriji (isto te gledaju i sa 65 i sa 20). I odlučili su da ostanu. Jedine žrtve su njihova deca koja nisu išla u dobre škole, ili nisu išla u škole uopšte, zbog čega u Austriji postoji generacija doseljenika koja nije napravila socijalni lifting, i koja radi iste poslove kao i njihovi roditelji.
Samo jedan sastanak u Karađorđevu! Pa tragedija Orfeja i Euridike kod Bečke opere.
Populizam je opasan jer u njemu ne mogu da se kandiduju ideje na pet odsto. A to su jedine promene. Stalno slušamo kako je Đinđić bio na sedam odsto; pa na koliko da bude neko ko želi da promeni stvari? I Kenedi je krenuo sa dva odsto, pa stigao na 70, kada je stigao i metak sa strane. Kenedijevima su ubili dva brata, i od tada se dešava poneki Obama – mnogo dobra priča, ali kontrolisana promena.
Postoje decenije u kojima se ništa ne desi, a ima nedelja u kojima se dese decenije, rekao je Lenjin.
To je ovo u čemu danas živimo. Korona, pa hibridni svetski rat… Ekonomska kriza koja neprekidno traje od 1972, sa različitim intenzitetima, i na različitim meridijanima, ali i svet koji nikad nije bio u ovolikom strahu.
Nju ripablik ima odličnu reklamu: Pretekni inflaciju, pretplati se pre nego što cene odu gore.
Pričali smo na kolegijumu da li da idemo sa tom forom, pa zaključili da se ne treba igrati s inflacijom u zemlji u kojoj je pokradena devizna štednja.
Tamo gde svi misle da posle 1991. (sreća) – dolazi 1992. (rat) pa 1993. (totalni haos). Tako to ide u opštem ratu, kakav je bio naš. Da Rusi zapucaju na Amere, ili Ameri na Ruse, to bi bilo to. A ako ne zapucaju, a svi se nadamo da neće, niko u Londonu ili Frankfurtu, kao ni u Njujorku ili Moskvi, neće prestati da se redovno kupa, niti će se tući za hleb u redu. To ja kažem ljudima kad me pitaju za Ukrajinu.
Treba, dakle, malo da se smirimo. Ako smo mogli mi oko jedne reklame, može i državni vrh oko sudbonosnog septembra, koji najavljuje kao da su neke device, koje čekaju sudbonosni rođendan. Živimo u svetu u kojem je lakše izaći iz braka nego iz ugovorne obaveze za mobilni telefon, i to je okej, pošto moraš da vodiš računa šta potpisuješ, naročito u poslu, gde se pravi razlika između sveta odraslih i dece, iako nama kao da vladaju napaljeni klinci koji se igraju osvajanja sveta, kao u „riziku“.
Najlepšu rečenicu o tome napisao je Toni Parsons u ovom listu: „Dečak misli da je teško ubediti nekoga da spava s njim, a da je lako zadržati nečiju ljubav. Muškarac zna da je upravo obrnuto.“
I zato, kad vidiš da sve ide u tom pravcu – Umri muški!
Ili uživaj, brate. Biće sve to okej.
***
*Uvodnik iz aktuelnog letnjeg dvobroja Nedeljnika.
