Pozorišni reditelj Boris Liješević nedavno je na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta postavio komad „Lorencačo“ Alfereda de Misea.
U intervjuu za aktuelni broj Nedeljnika, on se prisetio i legendi koje više nisu među nama.
Prebirajući po sećanjima, Liješević je se posebno osvrnuo na druženje i rad sa glumem Mišom Janketićem.
„Koliko sam samo učio od njega. Radili smo predstavu „Peti park ili pravo na Grad“ i operu Isidore Žebeljan „Dve glave i devojka“ u kojoj je on bio narator. Svako jutro sam pre probe išao po njega. I jedva čekao da uđe u auto. Obasjala bi me svetlost, očinska toplina, duhovitost, vrcavost, iskustvo, snaga, Ljubav. U Budvi je, na jutro uoči izvođenja opere, pao i slomio ključnu kost. Na naš predlog da se vrati u Beograd odgovorio je: „samo u mrtvačkom kovčegu“. Bandažiranu ruku je zakopčao u košulju i igrao. Ne samo te noći. Iz Budve smo otputovali na Brione. Tamo nas je dočekao Rade Šerbedžija i studentima pričao o Miši i njegovoj ruci koja kad Miša izađe na scenu više nije slomljena. Jer Miša Janketić na sceni sija i u tome ne može da ga spreči ni slomljena ruka, ni fizički bol, ni starost, ni bolest. Dragi moj Mišo, nedostaješ mi“, rekao je Boris Liješević za Nedeljnik.
CEO INTERVJU PROČITAJTE U AKTUELNOM BROJU NEDELJNIKA
Digitalno izdanje dostupno je na Novinarnici.
Tagovi
Luka
Nije mi jasno ovo licemerje i velicanje coveka koji je od Srbije uzeo crno ispod nokta a onda otisao kod najveceg Srpskog neprijatelja Mila i pomogao mu u izbornoj kampanji agitujuci za Milovu pobedu. Nista se u zivotu ne moze sakriti, ma koliko ceo zivot krije svoju losu necasnu stranu, glumata i izigrva casnog coveka, kad tad otkrije se koliko je ko nistavan i bez casti i obraza.