Kada je laburistički britanski premijer Džejms Harold Vilson, baron Vilson od Rivoa, podneo drugi put zahtev za članstvo svoje zemlje u Evropskoj ekonomskoj zajednici, De Gol je drugi put uložio veto i to nikoga nije iznenadilo. Iznenađeni su bili pre svega građani Britanije ali i međunarodna javnost što je uopšte podnet takav zahtev. Britanske diplomate su tu epizodu u svom stilu, krajnje ironično nazvale – uspešnim promašajem. Koliko god ovaj potez tada izgledao apsurdno, Britanija je iz trećeg puta ipak postala članica tadašnje Evropske zajednice, kasnije unije, bez ikakvih problema.
Evropska unija poslednje nedelje februara intenzivno radi na svim poljima i donosi odluke, programe i mere, kojima se završava ovaj petogodišnji mandat Komisije Ursule Fon Der Lajen i kreće trka za novi. Sve je teže, piše Politiko, razaznati kada vrši svoju funkciju, a kada je u kampanji. Evropski savet se priprema za sastanak u martu, na kom će evropski lideri raspravljati o Ukrajini, odbrani i bezbednosti, kao i unapređenju odbrambenih tehnologija i industrijske baze, situaciji na Bliskom istoku i pripremi nove Strateške Agende EU. U međuvremenu, u Tirani je ogranizovan Samit Jugoistočne Evrope i Ukrajine i Samit Zapadnog Balkana o Planu rasta.
Prošle nedelje je ipak najaktivniji bio Evropski parlament.
Za poslednja tri dana februara Evropski parlament doneo je više od trideset odluka i rezolucija kojima se regulišu ili ocenjuju ne samo trenutni ili tekući poslovi u različitim oblastima, već se u nekima od njih postavljaju zadaci i trasira put odlukama i neke buduće Evropske komisije i narednog saziva Evropskog parlamenta. Najveći broj se odnosi na pomoć Ukrajini i na spoljnu i bezbedbosnu politiku Unije, ali i na politiku proširenja, ocenu stanja demokratije i ljudskih prava u svetu, na stanje u trećim državama od Izraela i Gaze, Kube, preko Avganistana, Libije, Kine, pa sve do promene budžeta, smrti Navljnog…
Na agendi ovog februarskog zasedanja su pitanja revizije budžeta Evropske unije do 2027. godine, koji se nalazi pod pritiskom hitnosti pomoći Ukrajini, ali koji je nedovoljno fleksibilan i previše limitiran da odgovori na urgentne potrebe, a da ne zaustavi dugoročne projekte ili ugrozi veoma važne programe Evropske unije poput obrazovnog HORIZON-a, zdravstvenog EU4HEALT-a ili čitavih politika kao što su Zajednička poljoprivredna ili Koheziona politika. Parlament snažno podržava odobreni paket pomoći Ukrajini od 50 milijardi evra, od čega su 17 milijardi bespovratni grantovi a ostatak povoljni krediti. Za tu svrhu osniva se tzv. Ukrainian facility mehanizam, koji treba da omogući da ta sredstva budu utrošena prema planu obnove, koji Ukrajina još uvek nema i na način da doprinesu njenom bržem ispunjavanju uslova za buduće članstvo, dakle uz poštovanje svih ključnih evropskih vrednosti i principa: od ljudskih prava do Zelene agende, uz naravno uvažavanje činjenice da se ta zemlja nalazi u sred rata. Posebno se naglašava uslovljenost korišćenja ovih sredtsava primenom vladavine prava, borbom protiv korupcije, nazavisnošću sudstva i što je vrlo važno – naporima za deoligarhizaciju zemlje. Mislim da se ovaj termin prvi put pojavljuje u kriterijumima Evropske unije za članstvo ili pristup fondovima. Osim toga, evroparlamentarci identifikuju i druge izazove u Ukrajini, koji zahtevaju dugotrajne reformske procese i dokaze da postoji napredak, kao što je slučaj i kod ostalih država kandidata, a to su: sloboda medija, reforma javne uprave, korupcija na visokom nivou, transparentnost javnih finansija i druge standardne boljke tranzicionih, post-komunističkih i post-ratnih društava, koje su nama na Balkanu vrlo dobro poznate. Kroz ovaj noovouspostavljeni mehanizam pomoći predviđa se rigorozna kontrola trošenja evropskog novca, transparentnost javnih nabavki kojima, osim članica Evropske unije, pristup imaju još i države Zapadnog Balkana, Moldavija i Gruzija. I niko više sa strane, osim ako postoji urgentna potreba za nečim, potreba koju ove države ne mogu da isporuče. U istoj Rezoluciji naglašava se značaj 3,1 milijarde evra za migrante i izbeglice iz trećih zemalja kao i šest milijardi iz Plana rasta za Zapadni Balkan i značajna finansijska pomoć Moldaviji na njenom putu ka integraciji u Evropsku uniju.
Sve ove mere i značajna finansijska ulaganja, kao i političku podršku državama kandidatima za članstvo, Evropska unija vidi, ne samo kao svoju “moralnu i istorijsku obavezu, već i kao sopstveni strateški geopolitički interes i geostratešku investiciju u budućnost, koja će doprineti miru, stabilnosti, bezbednosti, demokratiji, jedinstvu, borbi protiv klimatskih promena, osiguranju dobrobiti na evropskom kontinentu… Proširenje može biti obostrano korisno kako za postojeće, tako i za buduće države članice i njihove građane ukoliko su ispunjeni uslovi i zahtevi”. Doslovce tako piše. Slične formulacije nalaze se u nizu deklaracija i rezolucija sa brojnih samita EU-Zapadni Balkan i mi ih već znamo napamet. Ali ton je ovoga puta drugačiji, u ovoj rezoluciji nekako mekši, iako ne nedostaju napomene o rigoroznoj kontroli ispunjavanja uslova i napretku isključivo na bazi merljivih rezultata, dakle ni po babu, ni po stričevima, a ni po geopolitičkim prioritetima. Videćemo da li je tako.
Evropska unija je svesna, kaže se, da je njeno neangažovanje u prethodnoj deceniji izazvalo politički vakuum u koji su onda zagazile druge zainteresovane sile. Sada je potreban novi impuls, novi optimizam, a preko 50% građana Evropske unije sada jeste za proširenje. Sve su ovo u toj deceniji neangažovanja Evropskoj uniji jasno stavljale do znanja vrlo angažovane proevropske organizacije civilnog društva iz Srbije, ali i iz drugih država kandidata. Ali Evropsku uniju je zanimao prvo samo Hag i ratni zločini, a onda samo Kosovo, a sada samo Rusija i Kosovo, bar kada je o Srbiji reč. Ali dobro, što je bilo bilo je. Za moju generaciju to je samo još jedna izgubljena decenija… treća, recimo od pet do sada. S ozirom da je potreban novi impuls, novi zamah, pa evo i novih predloga Evropskog parlamenta: da se umesto dosadašnjeg komesara za susedsku i politiku proširenja u novoj Komisji ta funkcija zove komesar za proširenje. Susedska i Politika proširenja su institucionalno bile razdvojene od 2004. godine. U okviru Evropske komisije, Oli Ren je tada preuzeo funkciju komesara za proširenje, a Susedska politika dodeljena je Beniti Ferero Valdner, komesarki za spoljne poslove i susedsku politiku. Podela na potencijalne buduće članice i susede je tako insitucionalizovana i praćena brojnim strategijama, akcionim planovima, izveštajima, ali i posebnim fondovima za ove dve odvojene politike, koje su 2010. ipak spojene u funkciji komesara za susedsku politiku i proširenje, što je i danas slučaj. Države Istočnog partnerstva postale su kandidati za članstvo a dvema su otvoreni pregovori: Ukrajini i Moldaviji. Bosni i Hercegovini još uvek nisu i u rezolucij su navedeni razni razlozi od kojih je najuočljiviji imenom i prezimenom Milorad Dodik. Kosovo ima Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju ali nije kandidat za članstvo jer za pet država članica EU ono nije država.
U kontekstu budućeg proširenja Evropski parlament zastupa holistički pristup u reviziji svih evropskih politika, strukturalnih reformi, institucionalnih promena, kao i u višegodišnjem finansijskom okviru, odnosno budžetu za period 2028-2034. Očekivanja su da će prvo proširenje, tj. prvi prijem sledeće članice ili članica biti do kraja ove dekade. Zato je potrebno da se prilagode institucije, izmene Osnivački ugovori, ali tako da postojeće države članice ne trpe preveliku štetu, pogotovu kada je reč o predstavničkom telu, dakle broju mesta u Evropskom parlamentu. Evropski poslanici se zalažu za pristup koji bi omogućio onim državama koje ispunjavaju uslove marljivo i u zadatom roku, da dobiju posmatračka mesta u Evropskom parlamentu, pristup Zajedničkom tržištu i dodatnim fondovima, ali sve to, kao i učešće u Političkoj zajednici Evropske unije, nikako ne predstavlja, ili ne bi trebalo da predstavlja, zamenu za punopravno članstvo onima koji su sve uslove ispunili. To sve već stoji i u postojećim odlukama Evropske komisije i Evropskog saveta, kao i u brojnim prethodnim deklaracijama.
Ono što je međutim novo, to je predlog da se uz poglavlja 23 i 24 iz klastera 1, sada kao osnovna ili fundamentalna, dodaju i poglavlja 30 (spoljna trgovina) i 31 (zajednička spoljna i bezbednosna politika) koja čine klaster 6. Naime, od država kandidata se očekuje da demonstriraju “posvećenost osnovnim vrednostima EU, kao i usklađenost sa politikama i pozicijama Evropske unije, uključujući Zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku. U dosadašnjim krugovima proširenja i uslovima za članstvo, pa i u pregovaračkom okviru na koji je Srbija pristala na početku pregovora, stajalo je da u okviru poglavlja 31 postoji obaveza postepenog usklađivanja do stupanja u članstvo, kada se očekuje potpuna i stoprocentna usklađenost u spoljnoj i bezbednosnoj politici. Ali tog sveta, što bi rekao Đuzep Borelj, više nema, a nema ni postepenosti u situaciji kada je u Evropi po više osnova – biti ili ne biti. Pre tačno godinu dana, u martu 2023. godine, ministri spoljnih poslova Albanije, Kosova, Crne Gore i Severne Makedonije osnovali su, kako se kaže u Rezoluciji, Western Balkans QUAD – naziv za “platformu” koja je 100% usklađena sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU. Dakle, fale samo Srbija i Bosna i Hercegovina.
Dalje se u Rezoluciji kaže da Ukrajina i njeno uključivanje u zapadni sistem kolektivne bezbednosti i odbrane, šta god to značilo (ako nije NATO, a nije), predstavlja za evroparlamentarce “jačanje evropske bezbednosti”. Kako tačno, o tome bi se moglo diskutovati. I hoće verovatno na mnogim forumima, kako bi se izbegle kontradiktorne tvrdnje kakve su prošle nedelje dolazile od strane francuskog predsednika i nemačkog kancelara i izazvale priličnu paniku kod građana Evropske unije, ali i kod ruskog predsednika koji je izvoleo izjaviti u svom maniru da bi raspoređivanje zapadnih kopnenih trupa u Ukrajini dovelo do tragičnih posledica za zemlje koje to odluče, uz mogućnost izazivanje nuklearnog rata. Ipak je tom prilikom isključio mogućnost napada na bilo koju članicu NATO od strane Rusije. Tako je isključivao i mogućnost napada na Ukrajinu, pa je njegova vojska krenula tenkovima put Kijeva. Pre toga put Tbilisija…
Istog dana kada su pale ovako teške izjave, doneta je i posebna rezolucija o Zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici, na osnovu izveštaja za prošlu godinu koji je dostavljen Parlamentu na usvajanje. Sa konkurencijom između SAD i Kine u pozadini, Parlament je zabrinut zbog sve veće važnosti ekskluzivnijih formata saradnje i naglašava da tradicionalni multilateralni forumi – posebno UN i njene agencije, treba da budu preferirani format saradnje za i sa EU.
Jača bilateralna i regionalna partnerstva zapravo omogućavaju EU da zastupa svoje interese na globalnom nivou, kažu poslanici Evropskog parlamenta, koji favorizuju saradnju sa partnerima, kako u susedstvu, tako i šire, u odbrani poretka zasnovanog na pravilima i sa državama koje slično misle (likeminded je reč koja se najčešće koristi u opisu partnera sa kojima je EU spremna ili želi da sarađuje). Kada je reč o Kini, principijelan a selektivan angažman će predstavljati ozbiljan izazov za EU na duži rok.
Što se tiče humanitarne situacije u Gazi, Rezolucijom se osuđuje nesrazmeran odgovor izraelske vojske, koji je izazvao broj poginulih civila u neviđenim razmerama, i poziva na trajni prekid vatre kako bi se pružila pomoć civilima u Pojasu Gaze.
Sa fokusom na ruski “protivpravni, ničim izazvani i neopravdani agresivni rat protiv Ukrajine”, tekst naglašava ulogu Irana, Belorusije, Severne Koreje i Kine u podršci “ratnoj mašineriji Kremlja”. Poslanici Evropskog parlamenta kažu da je ruski rat deo šire strategije za podrivanje međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima i podvlače da će EU nastaviti da podržava Kijev neophodnim vojnim sredstvima za okončanje sukoba.
I ovom rezolucijom, tačnije u svakoj koja je doneta u poslednjih dve godine, zahteva se povećanje i ubrzanje finansijske i vojne pomoći Ukrajini i naglašava da su njena vojna pobeda i buduća integracija zemlje u EU i NATO neophodni da bi se garantovala evropska bezbednost, stabilnost i održivi mir.
U obe rezolucije koje se odnose na Zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku EU za 2023. i Zajedničku bezbednosnu i odbrambenu politiku (ZBOP), naglašava se da “samo demokratski izabrana vlada Tajvana može predstavljati taj narod na međunarodnom nivou” i ponavlja važnost Tajvana kao ključnog partnera EU u Indo-Pacifiku. U dokumentu se takođe poziva Kina da prekine akcije koje podrivaju regionalnu stabilnost. Evropski parlament u protekle dve godine doneo više od 20 rezolucija koje podržavaju Tajvan i pozivaju na produbljivanje saradnje sa Evropskom unijom.
Nasuprot tome, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je samo dva dana pre toga izjavio kineskim medijima da je „Tajvan kineski“ a zatim se zaputio u Tiranu na samit lidera Jugoistočne Evrope i Ukrajine da se tamo sretne sa Vladimirom Zelenskim. Albanija je u dva dana bila domaćin ovom i Regionalnom samitu o planu rasta i konvergencije za Zapadni Balkan.
Prvog dana u Tirani usvojena je deklaracija od 33 člana sa dobro poznatim i više puta ponovljenim izjavama rešenosti Evropske unije da primi u članstvo one države koje ispune uslove, zatim osudama ruske agresije na Ukrajinu, uz podstrek da se reše svi bilateralni problemi, primene svi već potpisani sporazumi, uskladi sa politikama Zelene i Digitale agende EU kao i sa njenom spoljnom politikom, obezbedi jedinstvo, zaštite i promovišu vrednosti, učine napori da se ubrzaju reforme, unapredi regionalna saradnja… ništa novo. A onda podsticaji u vidu finansijske pomoći, sve u milijardama, oblast po oblast, podsećanje šta je sve EU do sada učinila da pomogne državama Zapadnog Balkana da prevaziđu ili lakše podnesu ekonomsku i energetsku krizu inflaciju… Ni reči o odbrani, nabavci oružja za Ukrajinu, a sve izjave za medije su tome posvećene. I tome šta je iz teksta deklaracije izbačeno a šta nije.
Ideja ovog samita je po svemu sudeći bila da se obezbedi jedinstvo Zapadnog Balkana u odnosu prema Ukrajini a da se sutradan razgovara vrlo konkretno o Planu rasta Evropske unije za ovaj region, uslovima, dinamici isplata, pa i o konkretnim projektima. Međutim, bilo je tu nezvanično i drugih ideja. Jedna od njih je da Ukrajina treba da prizna Kosovo i na taj način podstakne Grčku i Rumuniju ili Slovačku, bar dve su opticaju, a to sigurno nisu ni Španija, ni Kipar, da zatim i one to učine, kad već Srbija tvrdoglavo i uporno to odbija i otežava put Kosova prema Evropskoj uniji i NATO. Fljosa Osmani je nastojala, kao i sve njene kolege u Vladi, da od početka rata u Ukrajini izbegnu neprijatnosti formulacija o teritorijalnom integritetu i suverenitetu država, Povelji Ujedinjenih nacija, međunarodnom pravu, onima koje Srbija decenijama unazad koristi objašnjavajući kao suverena država i članica UN svoje pozicije o Kosovu. Ozbiljno se lobiralo sa obe strane Atlantika da se teze nekako zamene i da se prikaže da su Srbija i Rusija agresori a da su Ukrajina i Kosovo žrtve, da je Kurti balkanski Zelenski, a Vučić mali Putin i slične trivije i apsurdi kojima se ispunjavaju medijski sadržaji, kad pametnijih nema.
Međutim, desilo se u Tirani to da su se Vučić i Zelenski odlično razumeli. Srpski predsednik je ponovio ono što je već govorio u Ujedinjenim nacijama o dvostrukim standardima, o teritorijalnom integritetu Srbije i o međunarodnom pravu. Srbija je u UN podržala sve rezolucije kojima se osuđuje ruska agresija a podržava teritorijalni integritet Ukrajine, pružila humanitarnu pomoć toj zemlji, primila veliki broj i ruskih i ukrajinskih izbeglica, na čemu mu se ukrajinski predsednik zahvalio. “Jasno mi je zašto Srbi vole Ruse, ali mi nije jasno zašto ne vole Ukrajince”, reče srpski predsednik, “ta zemlja nama nikad ništa nažao nije uradila, niti je priznala Kosovo”. Još jednom je ponovio da otcepljene ili anektirane teritorije Ukrajine ne smatra ruskim, ali da neće uvesti sankcije Rusiji. I da je Tajvan Kina.
A Ukrajina neće priznati Kosovo iz istih razloga kao ni pet članica Evropske unije, osim ako ga ne prizna Srbija. Pre će to uraditi Rusija. Principijalno gledano, njoj to više odgovara. Teško je proceniti da li odgovara kosovskim vlastima i građanima. Dakle, operacija ukrajinskog priznanja kosovske nezavisnosti je zasad propala. Ideja o zajedničkoj nabavci municije za Ukrajinu u formatu “WB5 plus 1 plus Hrvatska”, možda nije propala ali predsednik Srbije izjavio je da ne razume zašto je bio potreban ovakav format na tu temu kada oružje proizvode samo Srbija, Hrvatska i Bosna i Hercegovina i to u odnosu 50:30:20%. Ostali sa Zapadnog Balkana mogu da podrže Ukrajinu deklarativno, ali ona deklarativne podrške i aplauza već ima širom sveta i više nego dovoljno.
Šta god da je bila krajnja, da ne kažem zadnja namera organizatora i idejnih tvoraca neformalnih ishoda ovog samita, utisak je da je na kraju to bio, što bi rekli Englezi – uspešan promašaj. Pun pogodak će biti ako uprkos svemu Srbija u maju povuče sredstva iz Plana rasta. Možda do tada dobije i novu Vladu.
Tagovi
