Arapsko sunce lako može da udari u glavu. Baš kao i arapske pare.
Navijači Srbije su na ovom Evropskom prvenstvu to možda i ponajbolje mogli da vide. Od dvojice igrača koji su, uz Dušana Tadića, godinama unazad činili okosnicu reprezentacije, ostale su samo blede senke na vrelom saudijskom pesku; Aleksandar Mitrović, najbolji strelac u istoriji reprezentacije, iz Nemačke se vratio bez i jednog jedinog gola, dok hajlajt Sergejeve ovogodišnje epizode u nacionalnom dresu predstavlja onaj gol Žana Karničnika i činjenica da je od mogućih 270 minuta na terenu proveo samo 121.
Naravno, daleko od toga da Srbija grupu nije uspela da prođe isključivo zbog loših izdanja Aleksandra Mitrovića i Sergeja Milinković-Savića, ali da su falili – jesu. Iako su iza njih relativno uspešne sezone u Al-Hilalu (SMS je na 44 utakmice u svim takmičenjima postigao 12 golova i zabeležio 17 asistencija, dok je Mitrović na 43 utakmice čak 40 puta tresao mrežu i 7 puta asistirao), jasno je da kvalitet saudijskog fudbala još uvek ne može ni da primiriše kvalitetu Premijer lige ili Serije A. Jednostavno, biti jedan od nosilaca igre Lacija ili jedan od najboljih napadača u prvom rangu engleskog fudbala nikako nije isto što i biti najbolji strelac ili asistent Saudi Pro lige. Okej, istina je da će saudijska fudbalska liga verovatno svake godine postajati sve kvalitetnija i konkurentnija, i da će se sve više vrhunskih fudbalera odlučivati da zaigra u njoj, ali da li će između nje i evropskih liga ikada moći da stoji znak jednakosti – to je diskutabilno. Uostalom, isto to je jednom prilikom izjavio i sam Mitrović.
“Tempo igre je ovde (u Saudijskoj Arabiji) drugačiji, fudbal je manje fizički”, rekao je Mitrović. “Jedna godina u Engleskoj je kao dve ili tri sezone u nekom drugom prvenstvu.”
I naravno da Mitrović i SMS nisu jedini igrači kod kojih se promena fudbalskog okruženja odrazila na učinak na Evropskom prvenstvu. Sličnu sudbinu doživeo je i Ruben Neveš, nekadašnji kapiten Vulverhemptona i standardni prvotimac nacionalnog tima, koji je na ovom EURU izgubio mesto među startnih 11, kao i Marcelo Brozović i Kristijano Ronaldo (dobro, malo je i do godina) koji u Portugalu igra sve marginalniju ulogu.
Međutim, za Engola Kantea ništa ovo ne važi. Iako je čitavu sezonu proveo u saudijskom Al-Itihadu, a onu pre nje presedeo na klupi zbog povreda, Kante je u grupnoj fazi Evropskog prvenstva bio jedan od najkonstantnijih igrača Francuske, baš onakav kakvim ga pamte i navijači Čelsija.
Kada je Didije Dešan među putnike za Nemačku uvrstio i Engola Kantea, piše Gardijan, u francuskoj fudbalskoj javnosti došlo je do – nazovimo to tako – komešanja i izliva skepticizma. Kante je dve godine bio odsutan iz nacionalnog tima, zbog povrede nije učestvovato ni na Svetskom prvenstvu u Kataru, i delovalo je da je s prelaskom u Al-Itihad spuštena zastava na njegovu reprezentativnu karijeru, da je pored daleko mlađih igrača kao što su Čuameni i Kamavinga postao izlišan.
Srećom po Francuze, Dešan nije mislio tako. Još uoči turnira naglašavao je da je Kante „ponovo uspeo da probudi sve svoje fudbalske kvalitete i da se dovede u sjajnu fizičku formu zahvaljujući činjenici da je igrao mnogo mečeva”, pa čak iako su ti mečevi bili u Saudijskoj Pro ligi. Za izvanrednog sportistu s natprirodnom fudbalskom inteligencijom kao što je Engolo Kante liga u kojoj nastupa ne igra presudnu ulogu.
Na dve od tri utakmice koje su Francuzi odigrali u grupnoj fazi, Kante je na čak dve imenovan za najboljeg igrača (Austrija i Holandija). Francuska možda i ima određene probleme u napadačkoj igri i egzekuciji (samo dva gola na tri utakmice i pet osvojenih bodova), ali s Kanteovim povratkom ponovo ima i igrača koji izvlači najbolje iz svake situacije u kojoj se nađe; igra na sredini terena je s njim daleko fluidnija, tranzicija brža i okomitija, a pritom je on i “kadar stići i uteći tip igrača“, onaj koji uvek najviše pretrči i koji bez problema može da pokrije svaki deo terena. U duelu protiv Austrije bio je igrač s najviše presečnih lopti i blokiranih pasova, ali i prvi po broju kreiranih šansi i lopti kojima je saigrače stavio u gol šansu, a u defanzivnom smislu (što i jeste njegova glavna prednost) ništa lošiji nije bio ni protiv Holanđana i Poljaka.
„Pogledajte samo šta je danas uradio“, rekao je Dešan nakon utakmice s Austrijom. „Zato sam ga i doveo. Možemo da diskutujemo o intenzitetu fudbala u Saudijskoj Arabiji, ali on je tamo odigrao 4.000 minuta. Poseduje taktičku inteligenciju, ima sposobnost da se oporavi i napreduje. Danas je bio briljantan, bilstao je. Upravo nam je to i trebalo.“
U remiju s Holandijom je Grizmanu loptu doslovno servirao na tacni, ali je ovaj promašio zicer; kada se Embape zalaufa – jer nema sumnje da je povreda nosa koju je doživeo dobrano usporila njegovo uzletanje – Kanteova uloga igrača koji oduzima lopte a potom pronicljivim pasovima razigrava saigrače mogla bi da postane još bitnija. Kante je “radilica”, igrač za kog možete biti sigurni da će na svakoj utakmici dati i više od 100 odsto, da će se, baš kada bude bilo najpotrebnije, naći i u svom a i u protivničkom šesnaestercu, ma i na tribinama ako treba.
Zato ga je Dešan, i uprkos činjenici što igra u Saudijskoj ligi i skepticizmu fudbalske javnosti, i poveo u Nemačku. Zbog toga što, kako je to jednom prilikom izjavio Embape, trči kao da ima „hiljadu plućnih krila“ i zbog toga što je, kako je rekao Loris, „dorbi anđeo Francuske“.
Jer arapsko sunce lako može da udari u glavu, baš kao i arapske pare, i da od vrhunskih evropskih igrača napravi samo blede senke na vrelom saudijskom pesku.
Ali ne i od Engolo Kantea.
N’Golo Kanté, pala palala,
N’Golo Kanté, pala palala,
il est petit,
il est gentil,
il a bouffé Léo Messi,
Bientôt sur les Champs Élysées,
N’Golo Kanté
Tagovi
