Uz pomoć Mozzarta brže do cilja: Jelena Živković i Ajša galopom osvajaju svet

Kaže da se njena ljubav prema konjima rodila kada i ona. Iako veoma mlada,  Jelena Živković iz sela Šume kod Topole suočila se sa brojnim izazovima, ali je iz svakog izašla kao pobednik. Sama održava imanje u rodnom mestu, sanja velike snove i hrabro ide napred. Kobila Ajša njen je verni pratilac i saputnik, a zahvaljujući kompaniji Mozzart, koja joj je poklonila prikolicu za konje, put do novih pobeda biće joj znatno lakši. Ogroman talenat i pozitivna energija doveli su Jelenu do cilja mnogih trka na kojima je učestvovala, ali i do samog vrha liste Mozzartovih talenata.

„Ljubav prema konjima i jahanju sam nasledila od svog oca. Gledajući ga pored tih čarobnih životinja shvatila sam da je to ono što i ja želim iz sveg srca. Ajša je uz mene od njenog rođenja, dobila sam je na poklon kada sam i sama bila dete. Ona sada ima 11 godina, a ja 23“, započinje Jelena priču o svom četvoronožnom najboljem prijatelju. „Ajša nije samo moj konj, ona je za mene član porodice. Uvek je tu za mene. Kada mi je najteže ja legnem pored nje i ona me smiri. Kad mi je najlepše ja opet odem kod nje i podelim sve sa njom“.

Jelena kaže da ne bi bila to što jeste danas i da ne bi uspela bez Ajše. A uspela je u mnogo čemu – da hrabro nastavi dalje nakon preranog gubitka oba roditelja, da preuzme sve obaveze oko održavanja porodičnog imanja, da se takmiči po celoj Srbiji u raznim kategorijama. Na Rudniku je izabrana za najboljeg konjanika, ali Jelena ističe da su sve osvojene titule zapravo Ajšina zasluga.

„Ponosna sam na sva prva mesta koja smo zajedno osvojile, iako mi to nije najvažnije. Pre svega mi je čast i zadovoljstvo da učestvujem, da upoznajem nove ljude, da uživam u tom danu sa konjima i prijateljima, a da li ćemo osvojiti prvo ili peto mesto manje je bitno. Nas dve damo od sebe koliko možemo, a Ajša je za mene uvek pobednik, dok sam ja neko ko je samo vodi kroz to i uživa u njenoj čaroliji“, ističe Živkovićeva.

Jelena aktivno jaše od svoje četvrte godine i iza nje je mnogo pređenih ruta i kilometara. Pre dve godine jahala je od Kragujevca do Rudnika i nazad, oko 100 kilometara i to u jednom danu. Vešta, preduzimljiva i puna pozitivne energije, stalno sebi postavlja nove ciljeve i uspešno ih realizuje. Tako je osmislila i organizovala manifestaciju „Osvajanje Oplenca na konjima” u kojoj je uživao veliki broj meštana, ali i posetilaca iz okoline, pa čak i cele zemlje i regiona.

„Samo sam želela da podelim svoju ljubav i trud sa ljudima i da im dokažem da se sve može u životu ako to najiskrenije želiš od srca! Ne treba nikada odustajati od svojih snova. Ja sam imala mnogo prepreka, ali nikada nisam odustala od jahanja. Upravo mi je ljubav prema konjima i dala energiju da budem ovde gde sam sada. Veliki broj ljudi je došao da me podrži iz cele Srbije i beskrajno sam im zahvalna na tome“, ističe Jelena i kaže da bi volela da manifestaciju organizuje i svake naredne godine.  

U pauzama između osvajanja medalja, Jelena sanja velike snove. Jedan koji joj je duboko urezan još od detinjstva već je ostvarila – san njenog oca da se domaćinstvo zove „Ranč tri ćerke“.

„Volela bih da kupim još imanja pored mene, da sve zagradim u kaubojsku ogradu, napravim manjeze za konje, da renoviram štalu sa novim boksevima, a kasnije da ubacim i jedan lep etno restoran. Moja zamisao je da se nalazi na sredini livade, a da oko njega budu pušteni konji, da bude baš neobičan i lep. Volela bih da imam i etno kućice za iznajmljivanje i da tu budu konji za jahanje, da imam i školu jahanja, da nastavim dresuru sa konjima. Želim da nastavim rad sa životinjama jer ih beskrajno volim i razumem se sa njima pogledom“, sa mnogo žara Jelena prepričava planove za budućnost. Želja joj je da osnuje i kamp za decu jer mališani obožavaju nju i njene životinje, kao i ona njih. Kaže da je snova i previše da bi stali u nekoliko rečenica, ali je sigurna da će svi zaživeti jer veruje da je sve moguće. A svesna je i koliko prava podrška znači na putu do ostvarenja snova.

„Mnogo sam zahvalna kompaniji Mozzart jer od kako sam ostala sama posle mamine smrti oni su mi jedini pomogli i poklonili mi prikolicu za konje koja mi je bila neophodna. Bila sam u nevernici kad su mi javili za donaciju, nisam verovala i danas mi ponekad zvuči neverovatno jer sam navikla da za sve što imam moram da platim. Mnogo mi znači prikolica za konje koju sam dobila, život mi se promenio jer više ne zavisim ni od koga, imam svoje i idem u nove pobede“, završava ponosna vlasnica „Ranča tri ćerke“.