Vakcine moraju da dopru do svakog deteta

Davne 1973. kada su Veri Uskoković bile dve godine, preležala je dečju paralizu. U to vreme vakcinacija dece je bila obavezna i obavljala se tako što su roditelji dobijali poziv da dovedu decu na vakcinaciju. Njeni roditelji nisu antivakseri, kada su videli da druga deca, njeni vršnjaci, dobijaju pozive za vakcinaciju, odveli su i Veru u dom zdravlja ali rečeno im je da sačekaju i da će poziv sigurno dobiti. Međutim, poliovirus je bio brži i stigao je u njihovu kuću pre tog poziva. Virus je oštetio njenu kičmenu moždinu i prestala je da hoda, od tada za kretanje koristi invalidska kolica.

„Nehodanje, od tada moje prirodno stanje, nemam sa čim da uporedim, ne sećam se prethodnog iskustva, ne sećam se perioda kada sam hodala. Već pola veka za kretanje koristim invalidska kolica i vodim ispunjen život. Moj invaliditet osim mene su morali da prihvate i moji roditelji i moje sestre“, kaže Vera Uskoković.

Danas je diplomirana matematičarka, radi u Yettelu kao product owner, osim toga i psihoterapija je njena velika ljubav pa je i transakcioni analitičar – savetnik pod supervizijom. Zahvaljujući podršci porodice kada je bila dete danas vodi potpuno samostalni život. Ali posledice nevakcinisanja, odnosno njeno nehodanje obeležilo je ne samo njen život već i život cele njene porodice, roditelja i sestara koje su vakcinisane.

„Morali smo da se iz sela preselimo u obližnju varošicu; kada sam krenula u gimnaziju, mama je prestala da radi da bi mogla da me vozi u obližnji grad. Zbog studija, porodica se podelila, mama, sestre i ja smo se preselile u Beograd, tata zbog posla nije mogao. Na fakultetu, mama me je svakodnevno nosila od četvrtog do petog sprata jer nije postojao lift, a vežbe i predavanja su bili na petom spratu.“

Zahvaljujući vakcinaciji danas, većina nas živi u zemljama u kojima nema slučajeva dečje paralize koja je nekada lišavala ogroman broj ljudi sposobnosti da hodaju. Nažalost, dug put iskorenjivanja ove bolesti još uvek nije završen. Pored endemskih područja kao što su Avganistan i Pakistan, pojava poliovirusa u Izraelu, Ujedinjenom Kraljevstvu Velike Britanije i Severne Irske i Sjedinjenim Američkim Državama prošle godine bila je podsetnik da čak i izuzetan napredak protiv bolesti kao što je dečja paraliza može biti ugrožen ukoliko ne uspemo da vakcinišemo svako dete. Drugim rečima, niko nije bezbedan dok svi ne budu bezbedni.

„Nekome ko nije siguran da li da vakciniše dete rekla bih da se podseti posledica koje ostavlja virus i da se bolest ponekad ne dešava drugima već i nama. A ako se desi nama, poteškoće možemo da prevaziđemo i da vodimo srećan i ispunjen život“, kaže Vera Uskoković.

Obuhvat vakcinacijom zabeležio je nagli pad tokom pandemije virusa kovid-19, čime su dodatni milioni dece ostali bez zaštite od nekih od najozbiljnijih bolesti u detinjstvu. Na globalnom nivou, kako se navodi u UNICEF-ovom izveštaju Stanje dece sveta u 2023. godini procenjuje se da je 67 miliona dece u potpunosti ili delimično propustilo redovnu vakcinaciju od 2019. do 2021. godine, što je svako peto dete u svetu. Od tog broja u Evropi i Centralnoj Aziji, živi blizu milion dece. U Srbiji, samo za 2021. godinu, procenjuje se da je blizu 5.400 dece uzrasta do godinu dana koja su u potpunosti ili delimično propustila vakcinaciju.

Izveštaj takođe navodi da otprilike svako peto dete uopšte nije zaštićeno od malih boginja, koje mogu da budu smrtonosne u detinjstvu. Otprilike sedam od osam devojčica koje ispunjavaju kriterijume nije vakcinisano protiv humanog papiloma virusa (HPV), koji može da izazove cervikalni karcinom.

Problemi koje je uzrokovala pandemija vratili su stope vakcinacije na nivoe koji nisu zabeleženi od 2008. godine.

Dodatno opterećenje zdravstvenog sistema, manjak zdravstvenih radnika, uzrokovan gubitkom ili njihovom preraspodelom, ali i preporuke o izolaciji i strah roditelja da dovedu dete u zdravstvenu ustanovu zbog zaražavanja virusom kovid-19 doveli su do odlaganja vakcinacije dece u prethodnim godinama.

„Za mnoge roditelje koji su vakcinaciju svoje dece tokom pandemije kovid-19 propustili iz razloga koji su bili vezani za organizaciju zdravstvene službe ili sopstvenu nemogućnost da se odazovu na vreme, dovoljno će biti da domovi zdravlja decu identifikuju i upute poziv i objašnjenje kako se propušteno može nadoknaditi. Treba iskoristiti svaku priliku u kojoj su prisutni dete, roditelj i pedijatar u domu zdravlja da se dete vakciniše propuštenim ili predstojećim vakcinama. Ipak veliki broj nevakcinisane dece i njihovih roditelja zahteva i dodatni angažman zdravstvenog sistema i cele zajednice da se omogući što bolja pristupačnost ovoj usluzi. Potrebno je identifikovati decu u urbanim a doći do dece u ruralnim područjima. To bi uključivalo dosezanje svih roditelja nevakcinisane dece različitim oblicima komunikacije, mobilnim timovima ili radom na terenu, povezivanjem sa drugim sektorima, ali u isto vreme otvaranje dovoljnog broja termina u vreme kada su roditelji slobodni. U tome značajno mogu pomoći i lokalni mediji i celokupna lokalna zajednica – svi kanali koji dolaze do roditelja, a koji mogu olakšati i neke organizacione teškoće ukoliko ih na lokalu ima (prevoz, prostor itd.)“, istakla je Jelena Zajaganović Jakovljević, rukovoditeljka programa za zdravlje i rani razvoj UNICEF-a u Srbiji.

Pandemija je takođe razotkrila – i pogoršala – trajne slabosti u zdravstvenim sistemima i primarnoj zdravstvenoj zaštiti. Neuspeh zdravstvenih sistema širom sveta da sa vakcinama dopru do svakog deteta odraz je nedovoljnog ulaganja u primarnu zdravstvenu zaštitu u zemlji, neadekvatnih ljudskih resursa u zdravstvu, kao i nedostataka u vođstvu na različitim državnim nivoima i u različitim oblastima.

„Raspolaganje visokokvalitetnim i relevantnim podacima preduslov je za uspešno delovanje. Zato je važno iskoristiti nove prilike i ulagati u nove tehnologije i pristupe kako bi se obezbedilo da podaci budu što više blagovremeni i detaljni. Razvoj elektronskog pedijatrijskog kartona omogućio bi praćenje ishoda, uključujući status vakcinacije dece i zajednice, pratio napredak i javnozdravstvene potrebe. Ovakav sistem bi podržao razvijanje i prilagođavanje usluga vakcinacije koje će biti u funkciji rešavanja ključnih socioekonomskih nejednakosti i drugih prepreka za pristup vakcinaciji“, istakla je doktorka Zajeganović Jakovljević.

Vakcine spasavaju 4,4 miliona života svake godine, što je broj koji bi mogao da poraste na 5,8 miliona do 2030. godine, ukoliko se ispune ciljevi Agende imunizacije do 2030. godine (IA2030).

Nažalost, u svetu je i dalje previše slučajeva izbijanja bolesti koje se mogu sprečiti vakcinacijom. Posledice nevakcinisanja dece mogu postati teže u godinama koje dolaze. Pre uvođenja vakcine 1963. godine, procenjuje se da je od malih boginja svake godine umiralo 2,6 miliona ljudi širom sveta, uglavnom dece. Do 2021. godine, taj broj je pao na 128.000 – što je još uvek previše, ali je došlo do izuzetnog poboljšanja.

Nijedna druga narodnozdravstvena mera koja je specifično usmerena protiv određenih zaraznih bolesti u tolikoj meri nije doprinela njihovom iskorenjivanju, eliminaciji ili značajnoj redukciji, koliko je to postignuto zahvaljujući vakcinaciji. Prema procenama Svetske zdravstvene organizacije (SZO), u svetu se primenom vakcina svakog minuta spase pet ljudskih života. Broj spasenih života bi bio i veći kada bi vakcine bile podjednako dostupne svakom detetu u svim zemljama/regionima sveta, podseća prof. dr Mioljub Ristić, iz Centra za kontrolu i prevenciju bolesti Instituta za javno zdravlje Vojvodine, Novi Sad. Međutim, uprkos svemu ovde navedenom i naučno potvrđenoj činjenici da je vakcinacija nedvosmisleno jedno od najvećih dostignuća koja je medicina podarila čovečanstvu, ona je postala žrtva sopstvenog uspeha.

„U eri primene vakcina čiji rezultat je potiskivanje (zaboravljanjem) zaraznih bolesti protiv kojih su vakcine usmerene, ostaje samo strah od neželjenih reakcija nakon vakcinacije, dok se bolesti koje su u odsustvu vakcina odnosile na milione života (npr. samo tokom 21. veka od posledica komplikacija izazvanih variolom verom – velikim boginjama u svetu je umrlo 300–500 miliona ljudi) više ne vide.“

Tako bi se moglo objasniti neodazivanje na vakcinaciju MMR vakcinom u odsustvu epidemije, ali i nestajanje tog straha kada se javi epidemija tokom koje se za kratko vreme vakciniše veliki broj dece. Posle epidemije morbila koju smo imali nedavno kada je buknula u Smederevu, mnogi su se uplašili i odlučili da vakcinišu decu.

„Bilo bi jako dobro da se ovakvo ponašanje i odazivanje roditelja na vakcinaciju održi i izvan epidemije, jer samo visokim obuhvatima više uzastopnih godina, i to svim vakcinama iz kalendara imunizacije, imamo velike šanse da većinu zaraznih bolesti protiv kojih se deca vakcinišu pošaljemo u istoriju, kao što je to slučaj sa variolom verom, a uskoro će biti i sa dečjom paralizom“, objašnjava profesor.

Ovaj vid sprovođenja imunizacije, koji se temelji na inicijativi pokrenutoj strahom, neće biti dovoljan da eliminišemo male boginje, ni mi, ni ostatak sveta.

„Svesni činjenice da živimo u eri infodemije, treba ipak izdvojiti i zapamtiti podatak da vakcine spasavaju živote, ne ugrožavaju ih. Uzimajući u obzir najčešće razloge roditelja za odlaganje vakcinacije različitim vakcinama trebalo bi istaći da su neželjene reakcije nakon vakcinacije uglavnom blage, lokalnog tipa i prolaze, bez terapije. Teže neželjene reakcije nakon vakcinacije, od kojih roditelji strepe, toliko su retke, da je rizik od njih jedva u nivou rizika od udara groma“, objašnjava profesor dr Mioljub Ristić.

Priča o deci koja se ne vakcinišu je priča o nejednakosti, siromaštvu, zajednicama koje su nedovoljno pokrivene uslugama i neosnaženim ženama. Globalno, u najsiromašnijim domaćinstvima, nešto više od svakog petog deteta nije primilo nijednu dozu vakcine, dok u najbogatijima to važi za tek svako dvadeseto dete. Mnoga deca koja nisu primila nijednu dozu vakcine ili su nekompletno vakcinisana žive u teškim okruženjima, kao što su udaljene ruralne zajednice, gusto naseljena gradska naselja, kao i područja zahvaćena sukobima i krizama.

Ti izazovi su najveći u zemljama sa niskim i srednjim nivoom dohotka, u kojima otprilike svako deseto dete u urbanim područjima nije primilo nijednu dozu vakcine, dok je taj broj nešto manji od svakog šestog deteta u ruralnim područjima.

Nasuprot globalnim podacima, region Evrope i Centralne Azije beleži slične stope prevalence kod dece iz najsiromašnijih u odnosu na decu iz najbogatijih decila i kod dece iz ruralnih u odnosu na decu iz urbanih područja. Ovo se povezuje sa razvijenošću sistema zdravstvene zaštite, izazovima urbanizacije, ali i sa pojavom oklevajućih roditelja u urbanim dobro stojećim porodicama.

Podaci iz Projekta za praćenje poverenja u vakcine (engl. Vaccine Confidence Project) pokazuju da je poverenje u važnost vakcina za decu bilo niže nakon pojave pandemije nego pre nje u većini zemalja za koje su podaci dostupni. Pad je generalno bio veći kod mlađih ljudi nego kod starijih. Čak i pre pandemije, kolebanje u vezi s vakcinama je identifikovano kao jedna od deset najvećih pretnji po globalno zdravlje. Uticaj više faktora, uključujući sve veći pristup dezinformacijama na društvenim mrežama, opadanje poverenja u vlasti u nekim delovima sveta, i političku polarizaciju, ukazuje na to da se ta pretnja samo povećava.

U proteklih desetak godina, uprkos sve većim naporima u pravcu proširenja vakcinacije, nije bilo mnogo pomaka u smanjenju broja dece koja nisu primila nijednu dozu vakcine.

Odbijanje/neodazivanje/odlaganje vakcinacije, naročito MMR vakcinom, postojalo je i pre pandemije COVID-19. Tako je pre epidemije morbila u Srbiji 2017/18. godine neodazivanje na vakcinaciju bilo najčešći razlog nevakcinisanja dece kada je svako peto dete u AP Vojvodini ostalo nevakcinisano zbog neodazivanja ili odbijanja vakcinacije, dok je procenat nevakcinisanih u Novom Sadu iz ovog razloga bio i veći. Neodazivanje na vakcinaciju MMR vakcinom u AP Vojvodini i Novom Sadu nije novost i nije prisutno samo na pomenutim teritorijama. Odbijanje poziva za vakcinaciju se najčešće povezuje sa strahom roditelja od težih neželjenih reakcija nakon vakcinacije.

„Tačno je da je ovaj strah naročito izražen kada se radi o MMR vakcini, a prednjači strah od autizma. Ali ono što je takođe tačno (naučno dokazano) jeste da MMR vakcina ne izaziva autizam. U razvijenim delovima sveta, čak se i udruženja za pomoć deci sa autizmom bore protiv poruka i delovanja antivakcinalista, koji u svrhu svojih ciljeva zloupotrebljavaju ovu populaciju društva, a roditelji dece koja ne mogu biti vakcinisana apeluju na vakcinaciju“, objašnjava profesor Ristić.