Vanredno stanje u Južnoj Koreji kao upozorenje Vašingtonu

Autoritarni predsednik – neprikosnoveni vođa koji sprovodi represiju nad medijima, koji je optužen za zloupotrebu i položaja i koji beskrupulozno koristi svoju moć kako bi blokirao istrage o koruptivnim radnjama članova porodice – juče je proglasio vanredno stanje.

Iako bi na prvu loptu moglo da zadeluje kao da je u gore ispisanim redovima reč o novom predsedniku Sjedinjenih Američkih Država, glavni protagonista ovog teksta zapravo je Jun Suk Jeol, predsednik Južne Koreje koji je juče iznebuha proglasio vanredno stanje (da bi ga nakon samo nekoliko sati ukinuo) pod izgovorom postojanja vojne pretnju od Severne Koreje i unutrašnjih neprijatelja.

U saopštenju kojim je proglasio vanredno stanje, Jeol je narodnu skupštinu – koju „drži“ opozicija – nazvao „brlogom kriminalaca“, tvrdeći da ona podriva napredak države. Vanredno stanje, rekao je, potrebno je da bi se zaustavile „antidržavne snage koje pljačkaju narod“.

Nedugo nakon toga oko zgrade skupštine planuli su protesti, a poslanici su veoma brzo jednoglasno izglasali poništavanje Jeolove deklaracije o vanrednom stanju. Prema pisanju Atlantika, tenzije i dalje rastu, a čitava situacija veoma lako mogla bi da eskalira. 

„Mislim da je Jeol gotov“, rekao je za Atlantik Karl Fridhof sa Čikaškog saveta za globalna pitanja. „Građansko društvo Koreje je snažno, a masovni protesti su dugo bili osnovni element njene političke kulture. Onaj ko je bio u Koreji a nije zakačio proteste, taj kao da u njoj nije ni bio“, objašnjava Fridhof.

Jeolu se zapravo, piše Atlantik, već dugo klima presto. I to najviše zbog imidža negativca i zlikovca koji je uspeo da izgradi. Postoje dokazi o tome da je pokušao da opstruiše izbore, a nemalo puta je svoju moć koristio i kako bi blokirao istrage o slučajevima u koje su članovi njegove porodice navodno bili umešani. Kada se na sve to doda i loše upravljanje javnim službama i ekonomijom, jasno je zbog čega je Jeolova reputacija doživela potpuni sunovrat.

Južna Koreja je, 12. najveća ekonomija na svetu i, pored Japana, najvažnija demokratska zemlja istočne Azije. Mežutim, ona istovremeno sapada i u red „mladih“ demokratija, jer se stega autoritarne vlasti oslobodila tek 1987. godine.

Iako je demokratija u Južnoj Koreji je od tada značajno napredovala, autoritarni elementi su i dalje prisutni. A to, piše Atlantik, može zazvučati poznato i Amerikancima, iako je u pitanju potpuno drugačiji kontekst.

Gi-Vuk Šin, profesor sa Stenforda, napisao je pre par godina da se Južna Koreja suočava sa „demokratskom depresijom“, u kojoj „protivnici bivaju demonizovani, demokratske norme erodirane, a politički život postaje sve polarizovaniji“. Političari, objašnjava on, umesto da teže smanjenju tenzija, apeluju na „šovinistički nacionalizam“. (Ipak, za razliku od SAD, dva živa bivša predsednika Južne Koreje koji su prekršili zakon zaista su služila zatvorsku kaznu pre nego što su pomilovani.)

Jeol polako gubi moć, ali je proglašavanje vanrednog stanja – pa makar ono trajalo i svega nekoliko sati – nanelo ogromnu štetu demokratskim tekovinama i principima. Jedan od osnovnih principa demokratskog upravljanja kaže da vojska treba da štiti građane, a ne da se upliće u politiku. Kada ta granica nestane, dolazi do državnih udara, i demokratije se urušavaju.

Sve to što se juče dogodilo u Južnoj koreji potvrđuje Lincovu tezu o tome kako snažan predsednik može biti veoma opasan. Linc je tvrdio da demokratije uglavnom propadaju onda kada se previše izvršne vlasti, umesto premijeru kontrolisanom od strane parlamenta, da u ruke predsedniku.

Jeolov pokušaj državnog udara, piše Atlantik, trebalo bi da opomene SAD, naročito sada kada se Donald Tramp vratio u Belu kuću.

Jer, dovoljan je samo jedan čovek pa da svi višedecenijski demokratski napori čitavih generacija padnu u vodu.

Iz autoritarnog sistema u demokratski se prelazi veoma teško, ali demokratija u autokratiju može da sklizne očas posla.