Došao je dan kada se i to dogodilo. Ono neizbežno. Emocionalni i nacionalni udarac koji odjekuje na svim meridijanima. Vest koja će ostati zabeležena u istoriji. Rečenica napisana toliko puta i toliko puta predriblana od strane sudbine, sada je tužna stvarnost: preminuo je Dijego Armando Maradona.
Tako argentinski Klarin započinje tekst o odlasku jednog od najvećih fudbalera koji su ikada zaigrali tu igru.
Vila Fiorito bila je polazna tačka njegove priče. U tom mrtvom uglu južnog dela Buenos Airesa porasli su brojni začini koji su promenili Maradonin život. Od prve poruke izrečene u TV kameru na zelenom pravougaoniku, da sanja o tome da će igrati za reprezentaciju, do skoka u bezdan bez padobrana, preko strmog tobogana sa opasnim usponima i padovima.
Dijegu niko nije mogao da nametne pravila igre, a niko nije imao ni džojstik da se nosi sa svim izazovima čoveka koji je istim nogama zagazio u blato i uputio se ka nebesima.
Ono što ga ja najviše od svega izdvajalo bila je potpuna autentičnost u svim njegovim kontradiktornostima. Nije prestajao da bude Maradona ni onda kada sam to nije mogao da podnese. Bio je metafora Argentine – dva ogledala: jedno u čijem odrazu uživate i drugo čijeg vas je odraza sramota.
Za razliku od običnih smrtnika, Dijego nikada nije skrivao nijedno od ta dva ogledala.
Bio je istovremeno i čupavi klinac u juniorskom timu Boke koji ima samo nekoliko pari pantalona i kolekcionar skupocenih satova. Davao je četiri gola golmanu koji ga je izazivao i bivao isprašen od strane onih koje je sam začikavao. Tresao se od straha i bio najhrabriji, onaj koji motiviše ostale. Bio je debeli momak koji igra golf na Kubi i zgodni, šarmantni voditelj emisije „La Noche del 10“. Bio je u stanju da mirno stoji pred funkcionerima FIFA i da papi javno poruči da proda vatikansko zlato. Ikona neoliberalizma i perjanica latino-američkog progresivizma. Bio je pomalo svaka svoja tetovaža: i Če i Dalma i Đanina i Fidel i Benja.
Sve je to bio Dijego Armando Maradona.
Ikona.
I sve bi to moglo da se svede na četiri minuta iz onog četvrtfinala Svetskog prvenstva 1986. godine. Toliko je prošlo između dva njegova gola, koji kao nijedna spomenuta kontradiktornost, opisuje ko je Maradona ustvari bio.
Varalica i čarobnjak. Onaj koji uspeva da prevari svakog i da svakog očara. Najprepredeniji i najbolji na svetu.
Kosmičko bure.
Maradona nije bio. On sve to još uvek jeste, iako se o onima koji odlaze u večnost, piše u perfektu.
I kada je izbledeo ostao je Maradona. Telo mu je puklo i na površinu su počele da isplivavaju godine teškog treninga, udaraca, zavisnosti, uspona i padova svom težinom, a bio je težak. U ritmu tela izbledela je i njegova duša i nije više imao snage.. Antidepresivi i lekovi za spavanje više nisu pomagali. U kombinaciji sa alkoholom samo su ubrzali traku ka onom neizbežnom, što nisu mogli da spreče ni novac, ni slava, ni fudbal, ni žene, ni porodica. Izgubio je utakmicu.
Oplakuje ga sada čitav svet.
U TV emisiji koju je vodio 2005. godine intervjuisao je sam sebe i tada je pitao onog drugog Dijega, iz jednog od ogledala, šta bi rekao onom prvom Dijegu, u danu svoje smrti.
„Hvala ti što si igrao fudbal jer si mi tako pružio ogromnu radost i slobodu. Mogao sam da dodirnem nebo rukama. Na svojoj nadgrobnoj ploči bih, da se ja pitam, napisao samo: zahvaljujući lopti“.
Tagovi
