Suđenje za ubistvo devet učenika i čuvara u OŠ Vladislav Ribnikar je završeno i za danas je zakazana presuda.
Na osnovu predloga tužilaštva, suđenje je bilo zatvoreno za javnost, zbog čega je ona ostala uskraćena najvažnijih činjenica sa suđenja povodom masakra koje je počinio maloletnik, te odgovornosti u postupanju njegovih roditelja.
Pored toga što su ostali bez svoje dece, roditelji su na ovom suđenju na kraju ostali i bez završne reči, objavio je Veran Matić pre nekoliko dana.
Biljana Paunović, majka ubijene Adriane Dukić, imala je pripremljenu završnu reč, koju je objavio Javni servis, a koju i mi prenosimo.
OVO JE NJENA ZAVRŠNA REČ:
Adriana je nama ostavila zadatak!
Pravda nije samo kazna, pravda daje primer.
Živimo u svetu u kome ljudi izmiču kontroli.
Ako roditelji ne odgavaraju za dela svog maloletnog deteta, onda možemo da očekujemo nova ubistva i masakre, jer znamo da ne postoje adekvatne kazne.
Da li moramo to da dozvolimo ?
Ono što moramo jeste da damo primer sankcionisanjem, i da budemo primer društvu i svetu, da se ovakva tragedija više nikada ne ponovi.
Ako se sankcija ne poklapa sa užasnim i monstruoznim krvoprolićem, ponoviće se!
Naša dužnost je da to sprečimo.
Takođe, naš zadatak je da podsetimo svet da je podizanje deteta ODGOVORNOST koja se ne može olako shvatiti.
Roditelji koji ne preuzimaju odgovornost za monstruozna dela svog deteta odgovorni su, jednako kao i on, za ta ista dela.
Od početka ovog suđenja, čak rekla bih i od 3. maja, nijedan roditelj nije imao hrabrosti da preuzme odgovornost, nijedan od njih nije pokazao ni trunku humanosti.
Međutim, dete vaspitano u ljubavi, poverenju i poštovanju je ispunjeno dete koje se ne plaši da svoje najcrnje strepnje poveri roditeljima.
Dete koje psihički pati, ali je podržano ljubavlju i voljom svojih roditelja, je dete koje prevazilazi svaku poteškoću.
Naša deca su naš odraz, naše ogledalo.
Tragedija upravo potvrđuje ovu tezu, … ponašanje tih roditelja, jer su jednako lišeni ljudskosti kao i njihovo dete.
Njihovo vaspitanje je stavilo oružje u ruke ovog deteta, potpuno svesno, i nedostatak humanosti u njima je navelo ovo dete da preuzme akciju.
Sankcija mora, stoga, da služi kao primer svim roditeljima, jer smo dužni da svoju decu vaspitavamo sa vrednostima koje su neophodne za život u zajednici, a to su poštovanje prema sebi i drugima, dobrota, empatija, ali iznad svega ljubav. Ljubav koja je tom detetu očito nedostajala.
Nadam se svom snagom da ću moći da verujem pravdi da povrati, tokom ovog suđenja, humanost koja izuzetno nedostaje našem sadašnjem društvu.
Sa moje strane, ja sam osuđena doživotnom kaznom, da živim ovde u žalosti, a moje dete sahranjeno samo u tami.
Moj život je stao 3. maja.
Ja sam mrtva kad i moje dete.
Nijedna kazna, nikakav novac, nijedna reč neće moći da ublaže moju bol, niti da me pomire sa životom.
Moje dete da vrate ne mogu, posledice njegovog dela su nepopravljive.
Ali Adriana je nama ostavila taj zadatak, jer ona je bila veliki borac, i mnoge ratove je dobijala, ali ovaj nije stigla da dobije.
Nije imala šanse.
Borićemo se… jer znam da bi ona to radila. To je moja dužnost, zbog Adriane, dugujem joj to.
A mi ćemo naći mir onog dana kada napustimo ovaj život, da joj se pridružimo tamo i ponovo je uzmemo u naručje i kažemo joj koliko je volimo i koliko nam je nedostajala.
Do tada ćemo dati sve od sebe da pravde bude, da sankcija bude primer onima koji nemaju poštovanja prema čovečanstvu, da se ovo više nikada ne dogodi.
Dugujemo svi to za bolje sutra za Bojanu, Anu, Sofiju, Katarinu, Emu, Andriju, Maru, Angelinu, Adrianu i Dragana!
