Beba je naučila da se okreće. Sa stomaka na leđa i sa leđa na stomak. I počela je da jede povrće. Zasad tikvicu, bundevu, batat i jabuku. Izrasla su joj četiri zuba. Donji i gornji kečevi. Počela je da gleda svoje šake. I da govori, odnosno – guguće. Do sad je bila jednom na moru, jednom na planini, mnogo puta u šumi i četiri puta na protestu. I počela je glasno da se smeje. Smeje se najviše kad se naši psi igraju ili otimaju oko igračke. Tada se smeje toliko silno da se začudim kako iz tako malog tela izlazi toliki zvuk bez pojačala.
Moja prijateljica je zove Princeza životinja. To mi se dopada. Jedino tako mogu da je zamislim veliku. Kako priča nemušti jezik sa psima i mačkama na ulici i obraća im se po imenu koje im je sama nadenula. A oni se odazivaju kao da su se oduvek tako zvali. Sve drugo mi je strašno i daleko. Kad je šetamo u kolicima, zvera pogledom. Preleće preko ljudi, neba, drveća. Okreće glavu na svaki zvuk. Sve joj je novo, nepoznato, neistraženo. I svet napolju i svet u njoj.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 13. FEBRUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 683
Tagovi
