Nacionalizmi na prostorima bivše Jugoslavije imaju i jaku vazalnu komponentu. Hrvatski prema Nemačkoj, srpski prema Rusiji, bošnjački prema Turskoj, a onaj kosovskih Albanaca prema SAD. I u Hrvatskoj i u Srbiji, kod usta punih suverenosti, ignoriše se stepen kad su ovi prostori bili najsuvereniji, a to je Titovo vreme. Iako nisu bili najdemokratičniji. Za razliku od nekih ranijih tvorevina, pa i obe Jugoslavije, u EU se ulazi dobrovoljno. Nemačka je Srbiji najveći privredni partner, ali nije i politički saveznik kako se ovde savezništvo zamišlja. Hrvatska ima tu usklađenost sa Nemačkom. Vučićeva Srbija je još formalno na evropskom putu, dok je i dalje emotivno i politički bitno vezana za Rusiju.
„Trabanti“ su bili lideri lagerskih država Varšavskog pakta – komunističkog Istoka Evrope – prema Sovjetskom Savezu. Izuzev donekle Čaušeskua. To bi valjda značilo da je Vučić u odnosu na Putina kao Honeker ili Todor Živkov u odnosu na Brežnjeva. Srpsko javno mnjenje je, pokazuju i Demostatova istraživanja, dvotrećinski za Putina, kao što je i proputinovsko raspoloženje većinsko u partijama vlasti, tek na desnici (ne samo provučićevskim „trabantima“ na desnici), ali upravo Milanovićeva „kupusara“ (konfuzna i nekonzistentna politika valjda) pokazuje da srpska politika ipak nije toliko rigidna i doktrinarna, i da ima različite liske. Ili je prošarana kao „adidas“ slanina. Ne mora sve ni da bude negativno: Pa i „salatara“ je popularno ime za pehar Dejvis kupa. To je nešto slično kao „kupusara“. Od kupusa iz Futoga. Ili „Kupusijade“ iz Mrčajevaca.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 29. FEBRUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
