U vreme kada svetska biznis elita kreće ka Davosu na svoje godišnje okupljanje, ljudi treba da postave sebi jednostavno pitanje: da li su prevazišli opčinjenost američkim predsednikom Donaldom Trampom, piše nobelovac i profesor na Univerzitetu Kolumbija Džozef Stiglic.
„Pre dve godine, tek nekoliko lidera velikih korporacija bilo je zabrinuto zbog klimatskih promena, ili ljuto zbog Trampove mizoginije i netrpeljivosti. No većina je slavila umanjenje poreza za milijardere i korporacije i radovala se njegovom planu da dereguliše privredu. To bi omogućilo biznisu da još više zagadi vazduh, da navuče još više Amerikanaca na opioide, da privuče još više dece hrani koja izaziva dijabetes, i da se upusti u finansijske zavrzlame koje su donele ekonomsku krizu 2008.
Danas mnogi korporativni šefovi i dalje govore o nastavku rasta BDP-a i rekordnim vrednostima na berzi. Ali ni BDP ni indeks Dow berze nije baš dobro merilo za privredni uspeh. Oni ne govore šta se dešava sa životnim standardom običnih ljudi i ne govore baš ništa o održivosti.
Da biste pogledali kakvo je ekonomsko zdravlje neke zemlje, počnite sa pogledom na zdravlje njenih građana. Ako su srećni i prosperitetni, biće zdravi i živeće duže. Među razvijenim zemljama, Amerika je na dnu. Očekivani životni vek u SAD, ionako relativno nizak, pao je u prve dve godine Trampovog predsednikovanja, a 2017. smrtnost u srednjim godinama dosegla je najviši stupanj još od Drugog svetskog rata. Ovo nije iznenađenje, pošto nijedan predsednik nije upornije radio na tome da sve manje Amerikanaca ima zdravstveno osiguranje.
Jedan od razloga za skraćivanje očekivanog životnog veka je ono što En Kejs i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Angus Diton nazivaju „smrti iz očaja“, izazvane alkoholom, predoziranjem drogama i samoubistvima.
Jedini put kada sam video ovako nešto – ne računajući ratove ili epidemiju – bilo je kada sam bio glavni ekonomista Svetske banke i shvatio da podaci o smrtnosti i bolestima potvrđuju ono što su naši ekonomski indikatori ukazivali glede katastrofalnog stanja postsovjetske ruske ekonomije.
Tramp je možda dobar predsednik za najbogatijih 1% – a posebno za onih 0,1% na vrhu – ali nije bio dobar za sve ostale. Ukoliko se potpuno primene, njegove poreske olakšice iz 2017. učiniće da se povećaju porezi za veći deo domaćinstava u drugoj, trećoj i četvrtoj kvintili.
Pošto poreske olakšice neproporcionalno pogoduju ultrabogatima i korporacijama, nije ni čudo što se nije značajnije promenila medijana prihoda američkih domaćinstava od 2017. do 2018. Lavovski deo povećanja BDP-a ide onima na vrhu. Realna medijana, što se tiče nedeljne plate, svega je 2,6% veća nego pre Trampovog mandata. A nije bilo ni napretka u smanjenu rasnih razlika.
Da stvar bude gora, rast koji je usledio nije održiv po životnu sredinu – a i to je zahvaljujući izmeni regulative koju je osmislila Trampova administracija. Vazduh će biti sve teže disati, voda sve manje za piće, a planeta sve podložnija uticaju klimatskih promena. Zapravo su gubici povezani sa klimatskim promenama već dosegli novi vrh u Americi.
Poreske olakšice trebalo je da pokrenu novi talas investicija. Umesto toga su trigerovale rekordnu kupovinu deonica – oko 800 milijardi dolara u 2018. – od nekih od najprofitabilnijih američkih kompanija, i dovele do rekordnog deficita u mirnodopskim okolnostima (skoro bilion dolara u fiskalnoj 2019) u zemlji koja navodno ima skoro punu zaposlenost. A čak i sa malim investicijama, Amerika je morala da se zadužuje u inostranstvu: poslednji podaci pokazuju da je pozajmljeno skoro 500 milijardi dolara godišnje.
Slično tome, Trampovi trgovinski ratovi, sa sve svojom bukom i besom, nisu smanjili trgovinski deficit SAD, koji je bio za četvrtinu višu u 2018. nego 2016. Deficit dobara 2018. bio je najveći u istoriji. Čak je i deficit u trgovini sa Kinom bio povećan za skoro četvrtinu u odnosu na 2016.
A uprkos Trampovim hvalisavim obećanjima da će vratiti radna mesta u fabrikama u Ameriku, rast na ovom polju je i dalje niži nego pod njegovim prethodnikom, Barakom Obamom, kada je krenuo oporavak mod 2008, i još je značajno ispod nivoa pre krize. Čak i stopa nezaposlenosti, koja je na pedesetogodišnjem minimumu, samo maskira privrednu fragilnost. Stopa zaposlenosti za radno sposobne muškarce i žene jeste se povećala, ali manje nego tokom oporavka za vreme Obame, i još je zanačjno ispod onih u drugim razvijenim zemljama. Isto je i sa brzinom otvaranja novih radnih mesta.
Naravno, mala zaposlenost nije iznenađenje, između ostalog i zato što nezdravi ljudi ne mogu da raade. Oni koji su na socijalnoj pomoći, u zatvoru – broj zatvorenika uvećao se više od šest puta od 1970, a trenutno je dva miliona ljudi iza rešetaka – ili aktivno ne traže posao ne broje se u „nezaposlene“. Iako, naravno, nisu zaposleni. A nije iznenađenje da zemlja koja ne garantuje porodiljsko i porodično odsustvo niti nudi prijemčivu brigu o deci ima i manji stepen zaposlenosti žena u odnosu na ostale razvijene zemlje.
Čak i ako posmatramo BDP, Trampova privreda nije previše uspešna. Rast u prošlom kvartalu bio je samo 2,1%, mnogo manje nego 4%, 5% ili 6% koje je obećao, što je manje nego prosek u Obaminom drugom mandatu – 2,4%. Ovo je veoma loš rezultat, s obzirom na stimulus zbog deficita od jednog biliona i veoma niskih kamata. Ovo nije slučajnost, niti baksuzluk: Trampv brend su nesigurnost, volatilnost i vrdanje, dok su za rast neophodni poverenje, stabilnost i pouzdanost. A i jednakost, kaže Međunarodni monetarni font.
Tramp, dakle, zaslužuje loše ocene ne samo na ključnim zadacima kao što su demokratija i očuvanje naše ekonomije. On treba da bude oboren i na ekonomiji.“
Tagovi
