Rano ste dobili prvu ulogu, gotovo kao dete, na neki način rano ste upisali Akademiju, dobili i Sterijinu nagradu. Brzo ste doživeli uspehe, ali najveću popularnost vam je ipak donela serija „Senke nad Balkanom“?
I na početku, a i sada svoju duhovnu hranu sam crpla iz samog rada na ulozi: iz stvaralačkog procesa u svim njegovim fazama, iz lepota i teškoća koje proističu iz procesa za vreme koga se od mrtvih slova na papiru stvara novi i autentični život, odnosno lik. Trenutak kada sam se srela sa scenariom serije „Senke nad Balkanom“ bio je poseban u mom životu. Dugo pre toga, zbog sticaja životnih okolnosti, nisam bila u mogućnosti da se bavim svojim poslom, i kada sam pročitala prvih osam epizoda, zavrtelo mi se u glavi od uzbuđenja na samu pomisao da bih mogla da budem glumica koja će tumačiti lik Maje Davidović. Neopisivo je bilo zadovoljstvo i uživanje raditi na ovom projektu čak i uz sve teškoće koje su nas pratile. Delom to treba pripisati kreativnom timu, scenaristima i rediteljima (Draganu Bjelogrliću pre svega), a delom izuzetnim saradnicima, kolegama koji su svojim stvaralaštvom oplemenili moj rad. Osećalo se pravo zajedništvo u ekipi, svi smo verovali da radimo ozbiljnu, pravu stvar.
U „Senkama“ možemo pronaći paralele i sličnosti sa današnjim vremenom?
Iako je, naravno, reč o fikciji, imam utisak da su na nekim mestima temeljne karakteristike epohe koju serija slika toliko snažno potcrtane, tako da ih jasno možemo prepoznati u našem vremenu i društvu. U „Senkama“ s jedne strane primećujemo opštu apatiju, svet ukorenjen na lažima, opsesivnu želju za sticanjem moći, grabež za novac i uticaj, pri čemu se ne biraju sredstva. Vidimo lažnu elitu, lažni sjaj, nedovršeno građansko društvo, korupciju, ucene, ubistva, dilere… A sa druge strane u seriji je prisutna i ljudska čestitost i pravdoljubivost, postoje likovi sa duboko usađenim osećanjem za pravdu. Nekako, oni obično loše prođu i sve to publiku u ponekim trenucima može da asocira na trenutak u kome živimo. Pritom ništa nije samo crno ni samo belo, niti ima lica bez naličja. Kako onda – tako i danas, kako u „Senkama“ – tako i u stvarnosti.
Posle „Senki“ vi ste postali na neki način seks-simbol nove kinematografije, ali već vaša sledeća uloga nije nikakva žena zavodnica. Da li ste zadovoljni što nećete upasti u šablon tih glumačkih seks ikona koje je taj šablon žanr uništio na neki način?
Moja borba jeste i biće da pokušam da ne upadnem ni u jedan šablon. Naročito mi je bilo značajno da ne ostanem u tom košu „zavodnica“ jer meni i mom glumačkom biću to nije preterano blisko, a daleko je od onoga u čemu smatram da sam najbolja i u čemu se najbolje osećam. Tako da – da, vrlo sam zadovoljna što je par uloga koje su usledile nakon „Senki 2“ i na filmu i u pozorištu sušta suprotnost od uloge Maje Davidović, iako ti projekti nisu ni izbliza ispraćeni kao „Senke“. Mnogo mi je slatko kako se ljudi koji me poznaju samo kroz ulogu Maje i koji me doživljavaju kao neku Ledenu kraljicu, kako se doslovno frapiraju kada pogledaju predstavu „Gradovi koji više ne postoje“ u Bitef teatru. Reč je o koreodramskoj predstavi Konstance Makras, jedne izuzetne rediteljke iz Berlina, u kojoj ja osim što plešem, igram komediju, grotesku i slepstik… A sada snimam i jednu novu seriju, „12 reči“ se zove, vrlo je zanimljiv projekat, pretenduje da bude kvalitetan i drugačiji od svega što se trenutno snima kod nas. U toj seriji igram majku dva dečaka koja se grčevito bori da sačuva porodicu, nešto opet sasvim drugačije.
Tagovi
