Кoliko dugo čovek može da izdrži bez sna? Niko još nije uspeo da nadmaši rekord Rendi Gardnera, koji je 1963. godine u okviru školskog projekta ostao budan 264,4 sata. Iako je uspeo nakon ovog podviga da nastavi da spava u okvirima normalnih obrazaca, godinama kasnije se suočio sa nesanicom, piše National Geographic.
Oko 10 do 20 posto odraslih u svetu pati od nesanice, koja je povezana sa različitim stanjima kao što su hipertenzija, dijabetes, bolesti srca, rak i dep
Spavanje je povezano sa višestrukim fiziološkim procesima: obnavljanjem hormonske ravnoteže, eliminacijom neurotoksina nagomilanih u mozgu, prilagođavanjem imunog sistema i konsolidacijom sećanja. Spavanje nije samo biološka potreba koju delimo sa životinjama, već je takođe neophodna za naše kognitivno i emocionalno funkcionisanje.
resija. Poteškoće u započinjanju ili održavanju sna imaju uticaj na fizičko i mentalno zdravlje jer kako stručnjaci tvrde ne postoji deo tela koji nema koristi od njega ili ne pati zbog odsustva istog.
Ako smo dovoljno dugo lišeni sna, naše telo neće moći da se nosi sa tim i mi ćemo umreti. Međutim, kao što je pokazao eksperiment istraživača sa Univerziteta u Čikagu iz 1989. godine – koji su držali deset pacova budnima dok ih iscrpljenost nije ubila, autopsije nisu pokazale nikakve specifične abnormalnosti koje bi objasnile njihovu smrt.
San i nepoznanice
Godine 1951., Eugen Aserinski testirao je mašinu za merenje moždanih talasa na svom osmogodišnjem sinu i otkrio fazu sna koja je danas poznata kao REM. U njoj ne samo da oči prave brze pokrete ispod očnih kapaka, već su i neki delovi mozga življi nego kada smo potpuno svesni.
Naučnici i danas pomno proučavaju ovu misteriznu fazu, iako ona nije jedina nepoznanica i nije jedino što ih buni. Interesantan podatak je da trenuci budnosti i kratka noćna buđenja mogu ukupno trajati oko 30 minuta, a da mi toga nismo svesni. Dok su među najčešćim poremećajima sna, noćne more, hodanje u snu i iznenadna buđenja.
Ali definitivno među najzanimljivijim misterijama je nagli osećaj posrtanja i padanja dok spavamo, poznat kao mioklonični grč ili hipnotički trzaj. Naučnici tvrde da postoji teorija kako poreklo tog osećaja datira iz vremena kada smo spavali na vrhovima drveća i morali da pazimo da ne padnemo.
Sličan slučaj „budnosti u snu“ dokazala je i studija sa Univerziteta u Oksfordu, tokom koje je otkrivena povećana aktivnost u elektroencefalogramu svaki put kada se naglas izgovori ime osoba dok spava. Isto tako, svima je poznato kako mnogi mogu da se probude u određeno vreme bez alarma, što ukazuje da neki deo njihovog uma „prati“ stvarni svet uprkos tome što spava.
Svako od nas bi trebao da spava određeni broj sati svake noći kako bismo bili u optimalnoj formi dok smo budni, ipak količina sna koja je potrebna ljudima i životinjama značajno varira između vrsta. Konji i slonovi spavaju samo dva-tri sata dnevno, lenjivac u zatočeništvu spava dvadesetak, a neke ptice i morski sisari imaju mogućnost da isključe pola mozga i onda naizmenično – dok jedan deo drema, drugi da ostane na oprezu.
Postoji univerzalno verovanje da nas san na neki način, priprema da budemo budni. I, iako se iz godine u godinu sprovode studije o ovoj osnovnoj potrebi, još uvek nemamo konačan odgovor zašto je toliko važan. Ono što je jasno jeste da je san mnogo više od pukog odmora i puke „reparativne neaktivnosti“.
Tagovi
