Gaudijev san će biti dosanjan 2026: Istorija Sagrada Familije

Svečana sala Više tehničke škole arthitekture u Barseloni bila je ispunjena mladim licima sa očima punim nade i pogledom u budućnost, apsolventima koji su jedva dočekali dan kada će krenuti njihova karijera. Kako se žamor polako stišavao, svi su zauzeli svoja mesta i seli. Direktor škole ušao je u salu, izazivajući potpuni muk i ceremonija je mogla da počne. Potom je uzeo spisak, počeo da izčitava imena i redom uručuje diplome.

Ustao je mladić prozirno plavih očiju, začešljane, uredne duže kose, lepih crta lica u svedenom crnom odelu. Prišao je postolju, čistim lakovanim cipelama napravio nekoliko koraka uz dva stepenika, prišao direktoru i preuzeo svoje priznanje. Reči koje je potom rukovodilac Više škole izustio govore da je njegov talenat već tada bio prepoznat – „Nisam siguran da li ovu diplomu predajemo ludaku ili geniju. Vreme će pokazati“.

Antoni Gaudi, te 1878. godine, diplomirao je na Višoj tehničkoj školi arhitekture u Barseloni. Vreme je pokazalo, i posle svih ovih godina dokazalo, da je reč o vanvremenskom talentu, nadarenog za umetnost sa specifičnim i autentičnim stilom kojim kojim je ovekovečio čitam grad. Gaudi i Barselona postali su sinonimi i doprineli uzajamnom uspehu.

Život jednog umetnika

Antonio Gaudi rođen je u malo gradu Reus, u Španiji. Odrstao je u porodici kazandžija i kotlara. Nakon osnovnog školovanja upisao je Višu tehničku školu arhitekture u Barseloni. Zbog manjka novca tokom studija morao uporedo da radi kako bi uspeo i da se iškoluje i da preživi. Radio je kao tehnički crtač i povremeno kao dizajner nameštaja.

Za prodavnicu Kormelja u Barseloni dizajnirao je vitrinu koja je bila izabrana izložbu u Parizu. To je bio momenat kada je svet prepoznao dar Antoia Gaudija. Izložbu je tada posetio Eusebi Guelj, jedan od uvaženih poslodavaca tekstilne industrije u Kataloniji. Impresioniran savremenim stilom Gaudijeve vitrine, Guelj postaje njegov glavni klijent. Pa tako i park u Barseloni – Park Guelj – nosi ime baš po njemu.

Gaudiji je u svojoj mladosti živeo vrlo urbano, bio je čest gost u pozorištima i operama i sebe je često voleo da počasti u nekom uglednom restoranu. Međutim bio je dosta povučen, oni koji ga nisu dobro poznavali opisivali su ga kao nedruštvenog, neprijatnog i arogantnog. Iako se nikada nije politički angažovao, glasno se zalagao za nezavisnost Katalonije. Pa je tako prilikom demonstracija, na nacionalni dan Katalonije, zbog zabrane katalanskog jezika koju je uveo Migel Primo de Rivera, policija uhapsila i batinama počastila mladog Gaudija. Izlazak na slobodu nije bio veliki problem, kaucija je bila svega 50 pezeta. Međutim njegova uverenja i stavovi s godinama su se menjali, pa je tako sve više zapostavljao sebe i okretao se ka religiji.

„Svako delo umetnosti mora da zavodi. Ako se taj kvalitet izgubi, izgubljena je i umetnost“ – to je misao kojom se Gaudi vodio u svom stvaralaštvu. I u tome je svakako uspeo, jer svako ko kroči u grad u kom je on stvarao bude zaveden svim čarima, mozaicima i lelujavom i nekonvencionalnom arhitekturom. Svu nepravilnost i neukalupljenost koju je prikazio kroz svoja dela opisivao je kao spoj religije, prirode i arhitekture. Iz tog razloga dobio je nezahvalni nadimak „Božji arhitekta“.

Godine 1883. preuzeo je građenje crkve Sagrada Familija. Kada je krenuo taj projekat imao je 31. godinu, i ostatak života posvetio je samo njoj. Cela građevina je jako kompleksna i prepuna skrivenih detalja, za koje je potrebno dosta vremena. Ali Gaudi nije žurio da što pre završi svoje  životno delo jer se ni njegovom “klijentu ne žuri (misleći na Boga)”. Ova građevina kroz simbole koje je krase jasno predstavlja Gaudijeve poslednje godine života i njegovu posvećenost Bogu kroz arhitekturu.

Za završetak bazilike Sagrada Familije određen je novi datum i to će biti 2026. godina, što će biti 144 godine od kada je postavljen prvi kamen temeljac. Datum za koji su se odlučili ujedno predstavlja i stogošinjicu smrti Gaudija. Najavljeno je da će tada i centralni toranj od 172,5 metara koji je posvećen Isisu Hristu biti završen, koji će ujedno biti i najviša zgrada u Barseloni. Međutim ostale skulpture i dekorativni detalji, kao i kontraverzno stepenište biće nastavljeno da se gradi do 2034. godine. Stepenište je sporno jer kako se grad okolo bazilke vremenom razvijao, izgradnja stepeništa podrazumevala bi raseljavanje oko 1000 porodica.

Godine 1936, na početku španskog građanskog rata, anarhisti su zapalili kriptu i uništili Gaudijevu radionicu i gipsane modele koje je napravio kao vodič za svoje naslednike da završe posao. Arhitekta Luis Bonet i Gari je spasao fragmente i Gaudijevi modeli su mukotrpno ponovo sastavljeni. Mnoge tehničke detalje o tome kako realizovati Gaudijev dizajn kasnije je izgladio novozelandski arhitekta Mark Buri koriste ći  aeronautički softver.

Iako je to sada jedna od munumentalnih znamenitosti Barseloni, mišljenja umetnika bila su podeljena. Tako je Džordž Orvel izjavio da je to „jedna od najružnijih građevina na svetu“ i nadao se da će biti uništena u Španskom građanskom ratu, dok je Salvador Dali govorio o njenoj „zastrašujućoj i jestivoj lepoti“, dodavši da bi je trebalo čuvati pod staklenom kupolom. Valter Gropijus, majstor uglaste arhitekture i osnivač Bauhausa, hvalio je njeno tehničko savršenstvo, a Luis Salivan, veliki američki arhitekta i „otac nebodera“, opisao ju je kao „duh oličen u kamenu“.

Tih godina, tačnije 1910., Gaudi je dobio ponudu da sagradi hotel u Njujorku. Međutim ta saradnja nije ostvarena jer se naredne godine razbole. Bio je sasvim siguran da će umreti da je počeo da sastavlja i testament. Nakon toga kroz njegov život počeli su da se ređaju tragični događaji. Dve godine nakon ponude u Njujorku, njagova nećaka sa kojom je živeo je preminula a potom i njegov saradnik Frances Mestres. Usledila je i ekonomska kriza, koja je dovela u pitanje sagradnju Sagrada familije, da bi na kraju izgubio i svog prijatelja doktora Torasa.

Sve muke koje su ga zadesile ogledale su se kroz njegovu spoljašnost. Zanemarivao je svoj izgled, odustao od higijene i urednosti i ostatak svog života posvetio isključivo svom životnom projektu – Sagrada Familija. Od mladog, uglancanog umetnika punog radoznalosti i želje, postao je zapuštenog čoveka sa jednom opsesijom.

Tramvaj zvani smrt

Tog toplog junskog dana, 1926. godine, Gaudi je krenuo svojom uobičajenom rutom. Prvo bi prošetao do crkve Svetog Filipea Nerija na ispovest i molitvu, a onda bi nastavioi do gradilišta Sagrada Familije. Put do crkve, tog dana, presekao mu je tramvaj. Zbog brzine vozilo nije moglo da se zaustavi i tramvaj je udario Gaudija. Prilikom udarca on je izgbuio svest i pao. Zbog zapuštenog izgleda i praznih džepova  -niko ga nije prepoznao – pa nijedan taksi nije želeo da ga primi i odveze u bolnicu. Završio je u bolnici za siromašne, a prijatelji su ga tek sutradan pronašli. Želeli su da ga premeste u bolju ustanovu, međutim Gaudi je to odbio. Zato je nakon dva dana izdahnuo u 74. godini.

“Od tada je ta tramvajska linija ugašena i  tramvaji više ne saobraćaju ovim gradom”, to je jedna od legendi koja prati Gaudijevu smrt. Međutim to nije tačno. Tramvaji su u Barseeloni uvedeni još krajem 19 veka i nikada nije došlo do zabrane tog prevoznog sredstva. Ali ono što nije legenda je to da su svi taksiji u Barselonu u kombinaciji crne i žute boje. Prema katalonskoj simbolici boja crna predstavlja žallost, a žuta boja srama. Tada su gradske vlasti naredile da svi taksisti zauvek bud u crnoj boji – kao žalost za velikim umetnikom Gaudijem, i žutoj boji – kao sram ljudske bezobrzirnosti.