Komemoracija slikaru Vladimiru Veličkoviću održana je u Skupštini Beograda, a predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) Vladimir Kostić rekao je da je on potvrda da ideje rođene na mizanscenu strmih beogradskih ulica mogu da sijaju u svetskim metropolama.
Kostić je istakao da je Veličković bio Veličković i u Beogradu i u Parizu i u SANU i Francuskom institutu. Veličkovića je opisao kao čoveka patricijske fizionomije koji „uprkos godinama ima držanje mladića, sa stavom brđana sviklih na kretanje i napor, koji se posle neće žaliti“.
On je dodao da je veliki broj laika bio fasciniran dramom pokreta u radovima Veličkovića.
„Njegove potonje slike plod su metamorfoza sivih i mračnih tonova sa zloslutnim crnim gavranovima i svetkovinama ljudožderstva“, rekao je Kostić.
Ataše za kulturu ambasade Francuske Katrin Fodri istakla je da je svet izgubio važnog umetnika i naglasila da su njegove veze sa Francuskom bile snažne, kao i da je predstavljao most sa Srbijom. Ona je istakla da je Veličković uvek pomagao i bio otvoren za nove genracije umetnika, a da je bilo nemoguće ne biti potpuno dirnut njegovim delima i pomešati njegov talenat sa radom njegovih kolega.
Istoričarka umetnosti Irina Subotić rekla je da je Veličković bio retko plemenita ličnost i da je iza njega ostala bolna praznina. Naglasila je da je Veličković bio autentična i snažna ličnost i nosilac humanističkih poruka.
„Njegovi počeci bili su približeni fantazmagoričnim vizijama umetnika okupljenim oko medijale, sa kojima je delio srodne nazore – od lažno ulepšane stvarnosti do potrebe da umetnost bude sredstvo katarze kojim će oslobađati misli i osećanja nagomilanih, podsvesnih i svesnih, negovanih predstava nakaznosti sveta užasa i strahova“, rekla je Subotić.
Umetnik Mrđan Bajić podsetio je na njegov rad kao profesora i upitao prisutne da li znaju još nekog profesora kojem je na žurku za penzionisanje došlo više stotina bivših studenata iz celog sveta, nosilo ga na rukama i klicalo mu.
Tagovi
