Velika ispovest Ivana Golca: „Vidi ove tvoje pankere iz Jugoslavije…“

Ivanu Golcu i njegovoj ženi se svidelo kako sam ga najavio pre neki dan u jednoj TV emisiji. Rekao sam tada da sam ga viđao u neposrednoj blizini stadiona Partizana. Živeo sam u blizini, sretao Golca koji je izgledao kao rokenrol star. A bio je fudbaler, sa rokerskim imidžom i otišao je u zemlju fudbala i rokenrola – Englesku, postajući prvi strani fudbaler na Ostrvu. I britanske novine će ga nazvati fudbalerom i trenerom sa hipi imidžom koji je odveo fudbalere svog tima da mirišu cveće u jednom škotskom parku. Ali to je sve normalno jer kod Golca važi formula života: fudbal + rokenrol + priroda.

I sad je uglavnom u prirodi, u Šumadiji, i samo ponekad dođe do grada, zbog poslova. Ili intervjua.

Najavljen je u britanskim novinama i kao osoba koja je naučila engleski jezik preko Bitlsa i Rolingstounsa. Pričao sam mu da sam svirao sa Vladom Arsenijevićem koji mu je bio komšija. Pa je pozdravio Vladu. Pa kad sam pozdravio Vladu, ovaj je rekao: „Čoveče, Golac kada izađe u dvorište u klompama, pa to je nama klincima bilo nestvarno. Kao rokenrol zvezda.“

Pa sam to preneo Golcu a on je rekao da su klompe bile iz Švedske. Intervju smo vodili u ponedeljak, dan nakon što je bilo jasno da se fudbal nije vratio kući i da je Engleska produžila onaj stend-baj čekanja na pehar. Bilo nam je žao jer smo navijali za Engleze. Rekao mi je: „Na jučerašnji dan su 1982. Italijani postali prvaci sveta. A Englezi posle 55 godina su prvi put u finalu, valjda neće čekati još 55 godina. Kao dete sam zavoleo engleski fudbal i bio deo distinctive igre koja je bila veličanstvena zbog dostojanstva, manira, morala, brzine, snage, tehnike… Tehnika je kada ti u punom trku primaš i daješ loptu bez greške, jer da nije tako onda bih i ja sad mogao da budem vrhunski fudbaler u mestu.

Telefon mu zvoni melodijom rokenrol klasika nad klasicima „My generation“ benda The Who. A mi smo pričali o svegeneracijskim temama fudbalu i rokenrolu.

Vaseljena

Zahvalan sam Tvorcu jer sve što sam poželeo kao dete se i ostvarilo. A ta želja je nastala dok sam 1960. na televiziji gledao utakmicu Engleska-Jugoslavija na Vembliju. Imao sam nepunih deset godina, i moje razmišljanje, tačnije želja je bila: „Ja ću igrati na ovom stadionu. Ja ću igrati u ovoj zemlji.“ Onda dolazi vreme rokenrola: Bitlsi, Rolingstounsi, The Who, Kinksi… Sve engleski bendovi i sve sam upijao. Preko rokenrola, Bitlsa i Stounsa učio sam jezik. Partizan je naravno bio ljubav iz detinjstva. I posle Partizana, divnih godina u crno-belom, doživljavam ono što sam želeo tokom televizijskog prenosa – da iz onog tunela istrčim pred prepuni Vembli i odigram utakmicu. I desilo se ono iz knjiga „Kad nešto silno želiš, čitava se vaseljena zaveri da to i ostvariš“. Ispunila mi se želja davno ispričana pred televizorom.

Tog 15. juna 1978. punim 28 godina i po našim propisima stičem pravo za odlazak u inostranstvo. Galatasaraj je došao po mene, bio sam njihov gost pet dana i u tih pet dana trebalo je da odlučim. Zove me supruga i prenosi: „Sautempton želi da dođeš.“ Ujutru u šest sati sedam na avion, u osam sati sam u Beogradu, a u 10.20 već sam na putu za London. Već 29. jula igram za Sautempton protiv Sanderlenda, pobeđujemo, potpisujem ugovor i postajem prvi stranac koji je došao na Ostrvo. Prvi strani fudbaler u Engleskoj. Posle nekih sedam meseci Tvorac mi ispuni ono što sam 11. maja 1960. poželeo. Igramo pred 100.000 ljudi na Vembliju protiv dvostrukog prvaka Evrope Notingem Foresta. Izgubimo, tek smo stvarali tim, ali za mene je to jedna utakmica po svemu jer je na Vembliju. Posle te utakmice se smanjio kapacitet Vemblija.

A 1980. iz Hamburga kod nas u tim dolazi veliki Kevin Kigen. Bio je legenda Liverpula i dve godine igrač Evrope. U tom timu su: Piter Šilton, Alan Bol, Kevin Kigen, Čarli Džordž… i ja. Čudo od ekipe. Godine 1985. slavi se 100 godina postojanja kluba, bira se idealan tim i ja sam u njemu.

Ulazim 1993. u Sautempton kuću slavnih, a 1994. sa Dandi junajtedom osvajam Kup Škotske.

1999. bira se Milenijum drim-tim Sautemptona i nalazim se u tom timu.

Čuveni „Observer“ 2004. bira 40 najuticajnijih stranaca, pa svodi listu na 10. Ide Kantona, Zola, Vijera, koji tada još igraju, a četvrti sam ja. Ne igram već godinama i jedini sam od tih deset koji nije iz Liverpula, Mančestera, Londona…

2004. čuveni „Observer“ bira 40 najuticajnijih stranaca, pa svodi listu na 10. Ide Kantona, Zola, Vijera koji tada još igraju, a četvrti sam ja. Ne igram već godinama i jedini sam od tih deset koji nije iz Liverpula, Mančestera, Londona…

2005. Dandi junajted otvara prostoriju „Ivan Golac“.

2019. na Sretenje , na rođendan naše ćerke, organizuje se večera u moju čast i ulazim u Kuću slavnih Dandi junajteda.

Dakle, u tri kuće slavnih sam ušao.

1978. Parni valjak – najmoćnija titula svih vremena na jugoslovenskom prostoru. Dve titule Partizana za tri godine. Gol-razlika 55 : 19. Sve smo tukli.

1993. sa Sautemptonom.

2019. sa Dandi junajtedom.

Kevin Kigen

Bio je čudesan igrač. Imao sam sreću da sam tokom karijere igrao sa Kevinom Kigenom, Alanom Bolom, Džordžom Bestom. Udarna igla Sautemptona smo bili Majk Šenon, Alan Bol i ja. Neverovatno kako smo se pronalazili. Kada je Kigen došao, on je sve to pojačao.

Kigen je bio radilica, ne staje, stalno je u pokretu, stamen, mali rastom, a jak. Bili smo mašinerija kada se priključio. I Liverpul nas se plašio. Pričao mi je Grem Sunes iz Liverpula da su se uvek plašili našeg „Dela“.

Liverpul sa Dalglišem, Sunesom, Kenedijem, bio je najmoćnija ekipa a mi smo uspeli da ih pobedimo na njihovom stadionu. Kada pričamo o trenerima, na prvo mesto stavljam Brajana Klafa i Lorensa Mekmenemija. Oni su stvarali uspeh. Današnji Mančester Siti – potrošiš milijardu funti i šta si uradio? Ništa.

Džordž Best kao peti Bitls

Bio je divan, drag čovek. Provodili smo puno vremena. Hari Rednap nam je bio zajednički prijatelj. Trenirao je Bornmut, ja sam tu malo igrao i trenirao. Hari je govorio njegovom sinu – Džejmiju Rednapu da malo uči i od mene. Posle je postao veliki fudbaler.

Sa Džordžom je bilo mnogo priča, jedna je o onoj čuvenoj utakmici 1966. u Beogradu. Mančester junajted protiv Partizana. Tada je imao 19 godina a bio već čudesan igrač. Duga kosa, niko nije driblao tako kao taj Irac iz Belfasta. Ne možeš da mu priđeš. On nije trebalo da igra u Beogradu zbog problema sa meniskusom. Na našu sreću, nije igrao u Mančesteru. Ali pobedili su nas golom Bobija Čarltona, a u Beogradu smo mi pobedili. Lagano je igrao, pravio brdo šansi.

Džordž Best je bio „peti“ Bitls. Sa 17 godina je već bio superstar, interplanetarna zvezda, neponovljivo. Takvu popularnost nisam video. A kao talenat je bio sličan Peleu.

Rolingstounsi 1965. lansiraju „Last Time“, pa „Satisfaction“ i „Get Off of My Cloud.“ I Džordž Best je gost Rolingstounsa te 1965. u studiju. Stounsi ga zovu u goste. A svi ga zovu i žele u blizini.

Holisi su bili iz Mančestera i često su ga zvali na koncerte. Svima je bila čast da budu pored njega.

Družio sam se sa Milanom Mandarićem, vlasnikom Portsmuta, i trenerom Harijem Rednapom. Supruga i ja smo često išli kod Milana. U jednoj od tih poseta sam poslednji put video Džordža Besta. Stajali smo pored šanka i pričali i on izvadi šaku lekova: „Ivane, ja na ovom živim.“ Posle godinu dana je umro. Tragedija.

Uništila ga je slava. Sa 17 godina ono što je on doživeo je prosto suviše i veliko i teško breme za jednog siromašnog nadarenog klinca iz Belfasta. Šampanjac, fešte, devojke, zvali su ga svi i svi se otimali od njega. Njegova žena ispričala je priču da kad krene Džordž da spava, to onda traje danima. A onda je i tačno znala da će posle toga danima i noćima da pije. Tako je bilo.

Kad je igrao za Bornmut, spojili su se dani kako nije bio na treningu. I direktor kluba krene u London jer zna u kom će ga naći pabu. I zaista ga pronalazi, Džordž se opravdava i kaže: „Sačekaj me minut i idemo.“ Ali prolaze minuta, on ne izlazi. Direktor uđe u toalet paba, kad tamo otvoren prozor. Best je pobegao.

Džordž Best je bio legenda Mančester junajteda. A ja sam igrao sasvim kratko za Mančester Siti. Kraj u kome smo živeli, Hempšir, najlepša je oblast u Engleskoj. Nije nam se nigde odlazilo. London je bio na 70 milja.

Muzika

Otac mi je bio vojno lice. Kao dete se podrazumevalo da idem rano na spavanje a i rano se ustajalo. Ali kako da spavam kad je u 22 sata Radio Luxembourg i njihova čuvena top-lista? U deset do deset oslušnem, uverim se da svi spavaju, pa polako uključim radio-prijemnik „Nikola Tesla“.

Čitava moja opijenost muzikom kreće sa „She Loves You“ od Bitlsa. To postaje svakodnevica. Brat od najboljeg druga ide u London 1964. i donosi Holise, Kinkse „You really got me“, The Who… Ljubav prema muzici je bila ista kao i prema fudbalu, a kasnije i prema prirodi.

Stajali smo pored šanka i pričali i Džordž Best izvadio je šaku lekova. „Ivane, ja na ovom živim.“ Posle godinu dana je umro. Tragedija. Uništila ga je slava. Sa 17 godina ono što je on doživeo je prosto isuviše veliko i teško breme za jednog siromašnog nadarenog klinca iz Belfasta. Šampanjac, fešte, devojke, zvali su ga svi i svi se otimali od njega

Muzika postaje sastavni deo mog života. I onda još jedna zahvalnost Tvorcu jer na naše utakmice, utakmice Sautemptona dolaze članovi benda Status kvo. Rosi i Parfit. Dovodi ih Dejv Votson a mi smo bili cimeri. Sa njima dolazi i bend Whitesnake. Puno puta sam video i Eltona Džona.

Znao sam sve pesme od Statusa Kvo. I Rik Parfit i Fransis Rosi iz Statusa Kvo su se čudili koliko poznajem njihove pesme, a ja bih uvek pitao Parfita: „Kako je taj bad man?“

Snimana je emisija pred četvrtfinale FA kupa protiv Evertona. Kroz priču i pesmu. Igramo tenis u sali: Kigen i Šenon protiv mene i Katalinića. Biram muziku. Počinje sa „Jumping Jack Flash“. Bili su iznenađeni da je jedan mladi Jugosloven učio jezik preko Bitlsa i Stounsa.

A 1980. godine trebalo je da Kigen, Šenon, Bol i ja budemo gosti na koncertu Rolingstounsa na Vembliju. Za dan i po smo zakasnili. Imali smo turneju Stokholm, Hamburg i Ženeva i za dan zakasnimo. Zvali su nas. Čarli Vots je svirao na jednoj turneji u reprezentativnom dresu Alana Bola.

Nisam imao sreću da ih upoznam. A često smo viđali Eltona Džona na aerodromu Hitrou. Bio je vlasnik Votforda, čak je hteo da dođem u Votford.

U našem komšiluku su živeli članovi benda Trogs. Na petnaest milja od nas – iz Andovera, Hempšir. Oni su bili majstori, bavili se popravljanjem krovova. I dok su radili, imali su obešen tranzistor. I jednog dana prolazi neki čovek, oni na skelama, sa tranzistora svira njihova stvar i kasnije ogroman hit „Wild Thing“. Prolazi čovek, zastane, posluša pesmu „Wild Thing“ i kaže: „Ovi će daleko da doguraju.“ Ovi baciše četke, farbe, kante i nikada se više nisu vratili svom poslu.

Dejv Votson, moj saigrač iz Sautemptona, svirao je odlično gitaru. Poklonio mi je knjigu „Roots of Rock’n’roll“ i rekao mi tada: „Ovo je bilo moje ali vidim da si ti zagriženiji od mene.“ Dolazili su The Who u Sautempton ali smo se mimoišli. Gledali smo supruga i ja Hot Chocolate u Pulu, na 40 milja od nas. Pul je bi poznat jer je Lenon tu provodio božićne praznike. Tu mu je živela tetka.

Posle „bitlmanije“ je bila „T-Rex mania“. Takva popularnost benda Marka Bolana nije viđena od Bitlsa. A onda se Mark Bolan sjurio svojim „jaguarom“ i poginuo.

I krajeve Londona sam pamtio po fudbalu i muzici. U Šeperds Bušu je Kvins Park Rendžers, a i bend Smol fejsiz su odavde. The Who su zapadni London blizu Vest Hema, a bend Kinksi su sa severa Londona i navijači su Arsenala.

Moj dolazak u Englesku se poklopio sa pojavom panka. Kada sam prvi put video pankere, bio sam i šokiran. Vraćamo se sa utakmice u Liverpulu, idemo vozom ka Londonu. Bilo je pola 11 uveče. Ulazi na stanici grupa pankera, sa minđušama, ofarbane kose, iscepane jakne, lanci preko pantalona, a menadžer se okrene ka meni i kaže: „Vidi, Ivane, ove tvoje iz Jugoslavije. Kad su stigli?“

Pank

Moj dolazak u Englesku se poklopio sa pojavom panka. Kada sam prvi put video pankere, bio sam i šokiran. Vraćamo se sa utakmice u Liverpulu, idemo vozom ka Londonu. Bilo je pola 11 uveče. Ulazi na stanici grupa pankera, sa minđušama, ofarbane kose, iscepane jakne, lanci preko pantalona, a menadžer se okrene ka meni i kaže: „Vidi, Ivane, ove tvoje iz Jugoslavije. Kad su stigli?“

I onda cirkus, igrači mi dobacuju. Sex Pistolsi su bili izuzetno popularni. Ja sam došao kada je pank eksplodirao.

Nenad Stojković, saigrač iz Partizana, voleo je muziku, kao i Rade Zalad koji je pričao da sam ih navukao na Dip parpl.

Voleo sam i naše grupe. Siluete i Zoran Miščević su bili prava stvar. Kao i Kameleoni iz Kopra, Roboti iz Zagreba… Za mene su ipak najomiljeniji bili Drago Mlinarec i grupa 220.

Aki iz Parnog valjka je bio na Partizanovom Jugu kad smo osvojili prvenstvo i postali Parni valjak. Tada je prvi put parni valjak pred našu utakmicu sa Sarajevom išao po atletskoj stazi. Parni valjak je rođen 1978.

Zasićenje

Tada se već u petak grad spremao i počinjao da živi za utakmicu. Pabovi puni, peva se. Sutradan u tri sata pakao na stadionu. Živeo sam za ta tri sata u subotu i utorak u pola osam. To je bio red koji se poštovao. Svi igraju subotom u tri sata. A preko nedelje utorak ili sreda u pola osam. U petak u pet sati se sve zatvara i do ponedeljka do devet sati ne postoji ništa, samo nedeljom neke prodavnice. Živelo se za fudbal. Utorkom uveče dolaze žene na utakmice u dugačkim haljinama kao za pozorište.

Sad se igra svaki dan, nema više draži. Narod je zasićen. Svaki dan utakmica. To nije više zadovoljstvo. Ja mogu da gledam to svakodnevno, ali to nije više taj gušt. To su cirkusi. Onda su bili praznici jer se čekala utakmica. Čelsi je imao opasne navijače. Milvolovi još i gori. Za njih su počeli da prave kaveze, za gostujuće navijače. Čelsijevi kad dolaze, organizuje se specijalni voz iz Londona, pa onda policija.

Tačno su znali ko su vođe navijača. Na dan utakmice njihova obaveza je da se jave u stanicu policije. I onda nemaju šanse da stignu na utakmicu. Kada se igra u inostranstvu, imali su obavezu da donesu pasoš. Vrlo prosto su oni rešili to. Ne treba ti mnogo pameti, samo malo volje.

Škotska

Kako Gospod sve kreira. Posle naše veličanstvene utakmice Partizan-Seltik, stiglo je priznanje UEFA koja je taj meč uvrstila među deset najboljih utakmica u istoriji fudbala. A 1990/1991. Seltik je tražio novog trenera. Kum pošalje moj CV. Otišao sam iz Beograda na par dana u Sautempton. Zvoni telefon, kažu – ušao sam u najuži izbor. Bilo je između Brejdija i mene. Izaberu Brejdija.

Ali šta se dalje događa? Godina 1993, Džim Meklin, menadžer Dandija, povlači se. Seltikov chairman kaže: „Imam kandidata za vas – Ivan Golac.“ Bio sam u Mačvi, igrali smo kvalifikacije za Prvu ligu. Zovu me ljudi iz Dandija. Idemo supruga i ja u Budimpeštu. Ovde su sankcije. Pitam ih: „Šta očekujete od mene?“ Oni uglas: „Da osvojimo Kup.“ Šest puta su igrali u finalu Kupa i šest puta gubili. Kažem: „To je završena priča, šta drugo želite?“

I opet Tvorac veličanstveno uredi stvari. Igramo protiv Rendžersa, moćna ekipa, mašina. Pobede nas 3 : 1. Novinari pitaju, kažem: „Ovi moji mladi tigrovi su mislili da mogu da se poigraju ali nije tako. Ali jedva čekam naš sledeći susret!“ Ovi se gledaju i misle: „Al’ je ovaj lud.“ Već 3. decembra igramo i ja kažem da ćemo ih pregaziti. Zemljotres, cunami koji ruši sve. Novine, TV, sve bruji. Dolazimo na stadion, igrači izlaze na teren. Čekam poslednji minut i izlazim. Sedam na svoje mesto, počinje utakmica. I u dvadeset i prvoj sekundi 1 : 0 za nas, petnaesti minut je 2 : 0 za nas, neki minut kasnije je 3 : 0. Čuje se muva. Ja ustanem a ceo stadion zviždi. Ko sam ja da rušim moćni Rendžers? Najteži poraz Rendžersa za šest godina na Ajbroksu.

Onda igramo finale FA kupa Škotske 21. maja na Hampdenu, protiv Rendžersa. Nikad ne držim sastanak uoči utakmice, ali sada sam imao sastanak u petak i stavim u ekipu osamnaestogodišnjeg Dejvida Hanu, posle je otišao u Seltik. Prvi put smo osvojili Kup.

Posle tog finala Kupa izašla je knjiga „The Kissing Stranger“ posvećena meni.

AC/DC

Jedna od mojih omiljenih grupa. Angus Jang je neverovatan gitarista. Blizu Dandija postoji selo odakle su braća Jang. I Bon Skot je Škotlanđanin.

A ovde AC/DC svira na stadionu Partizana. Sviraju i jedan od najvećih hitova benda „Back in Black“, i ja tu vidim povratak u crno-belo. U moć. Snagu. Partizan.