“Ima nešto u toj nauci o imenima” jedan je od legendarnijih citata iz “emisije kabinetskog tipa” koju smo svojevremeno gledali na starom KCN-u. Svako malo, naleti nam neki primer u kojem možemo upotrebiti ovaj vanvremenski izraz – šta kažete, Raspadori odigrao loše za Napoli? Pa, ima nešto u toj nauci u imenima.
Kada je Dejan Milojević na leto 2021. konačno stigao u NBA – ne kao igrač, već kao trener – setio sam se upravo nauke o imenima. Jer, Dejan je potpisao za Golden Stejt Voriorse, a šta je Dejan bio nego rođeni ratnik? Štaviše, mogli ste ga mirne duše zvati Dejan R. Milojević. “Ratnik” je bilo njegovo srednje ime. Nadimak i obeležje. I ko ga je ikada gledao kako igra košarku, zna o čemu pričam.
Moj prvi susret sa Dejanom, u smislu da je on bio “dole” a ja “gore“, desio se davne 1998. FMP je rasformirao svoju vicešampionsku ekipu i rešio da se oproba sa gomilom „dečurlije“, a jedan od tih koji je doveden da popuni rupe koje su ostavili Nikola Bulatović, Nikola Jestratijević, Dejan Radonjić i Goran Bošković bio je upravo on. I ne može se reći da je njegova igra tih prvih godina – a bogami ni kasnije – bila nešto preterano lepa na oko. Ali koga je to bilo briga.
Dejan Milojević je raznosio ljude.
Privilegija je bila upoznati Milojevića baš tih godina.
Visok tek nešto malo preko dva metra, a uz to jak kao kamenolom, mladić iz Padinjaka je sa lakoćom uspevao da se izbori sa starim YUBA kukama. Govorilo se da treba preživeti neke od onih terena i timova kolektivno provučenih kroz vintage filtere. Trebalo je ustvari preživeti direktan duel sa Dejanom – u najboljem slučaju, izlazili biste iz toga kao da vas je izbacila centrifuga. Davao je „sto pedeset odsto“ svojih mogućnosti svako veče kad bi ga pozvali da nastupa, a kad igrate tako posvećeno, rezultati ne mogu da izostanu i to nema veze sa klišeima. To je stvarni život.
Ceo tekst Miloša Jovanovića možete pročitati na sajtu Velikih priča.
Tagovi
