Zoran Đinđić, kratkoveki srpski reformator sa početka 21. veka, primetio je da je Jugoslavija uvek bila plod dogovora elita. Tako je to bilo prilikom njenog nastanka, kada su prvi zajednički izbori (održani 1920) značajno demantovali konsenzualnu volju elite da stvori zajedničku državu.
Ako je 1918. zajednička država bila zajednička misao vodilja, na kraju Drugog svetskog rata cilj je bio reforma državnog uređenja. Svi su u to vreme bili spremni da prihvate neku vrstu federalizacije države. Problem više nije bio oblik vladavine – koji je srpskoj politici 1914–1918. bio conditio sine qua non – pošto su od monarhije posle podrške kralja NOB-u odustali praktično svi politički akteri u zemlji. Problem su mogle biti republičke granice, ali oni koji bi to pitanje podigli među Srbima bili su ubijeni, u emigraciji ili na margini. Kada je sedamdesetih godina 20. veka dosegla vrhunac svog ekonomskog i državnog razvoja, Jugoslavija se držala na uskim temeljima par ustanova – zajedničkog predsednika, federalne partije i Jugoslovenske narodne armije.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU MAGAZINA „ISTORIJA“ KOJI SE DOBIJA NA POKLON UZ NEDELJNIK OD ČETVRTKA 22. OKTOBRA. DIGITALNA IZDANJA DOSTUPNA NA NSTORE.RS
