„Gde god da sam sebe predstavljam kao srpskog pisca“: Vesna Goldsvorti o Crnjanskom, životu u Londonu, nostalgiji, fudbalu…

Moglo bi se ići do izbeljivanja slova na tastaturi kada bismo krenuli u pobrojavanje svih literarnih uspeha Vesne Goldsvorti. Ukratko, ona je jedan od pisaca sa najvećim uspehom u inostranstvu. Roman „Gorski“ imao je specijalnu preporuku Njujork tajmsa, knjiga „Solunski anđeo“ bila je knjiga godine londonskog Tajmsa, prevedena je na dvadeset jezika, BBC joj posvećuje emisije, „Černobiljske jagode“ imaju kultni status i već pedesetak izdanja širom planete, ušla je već u lektire svetskih univerziteta… Rođena je u Beogradu, diplomirala na Filološkom fakultetu, a od 1986. živi u Velikoj Britaniji i redovni je profesor engleske književnosti i kreativnog pisanja na univerzitetima u Eksiteru i Istočnoj Angliji.

Imao sam izuzetnu čast da upoznam Vesnu Goldsvorti na konferenciji BELLS90 – 90 godina anglistike, Katedre za engleski jezik i književnost Beogradskog univerziteta tokom zajedničkog panela o kulturnim vezama Britanije i Srbije. Uživao sam u višesatnom razgovoru sa ovom izuzetno harizmatičnom i zanimljivom ženom i u toj priči stizali smo i do fudbala, dve zajedničke opštine našeg odrastanja i naravno Žarkova. A tek sam onda krenuo sa prvim pitanjem trudeći se da nešto ne ispustim.

I vaš junak u „Gorskom“ je Roman kao posveta Crnjanskom i „Romanu o Londonu“?

Crnjanski je pisac za koga je reč „omiljen“ nedovoljna. „Dnevnik o Čarnojeviću“ i „Roman o Londonu“ iščitavam svake dve-tri godine, a poeziju znam napamet, pa ne moram ni to da radim. Nosim te stihove sa sobom kao puž kućicu.

Moj život u Britaniji se, ponekad neverovatno, lokacijski podudara sa njegovim, ali sa suprotnim predznakom. Gde je on trpeo, ja uživam. Primera ima mnogo, od knjižare „Hačards“ na Pikadiliju gde je Crnjanski radio kao raznosač knjiga a gde mi posvete ceo izlog kad izađe neka od mojih (tu je „Gorski“ prodao pet stotina primeraka u jednom danu), do Univerziteta u Ekseteru gde držim katedru, a gde se Crnjanski uzalud nadao bilo kakvom uhlebljenju. Ima jedna divna vinjeta o Eksiteru u „Romanu o Londonu“.

Pritom mi ne pada na pamet da upoređujem svoje pisanje sa njegovim. Čak je i Andrić rekao: „Svi smo mi naučili da pišemo, samo je Crnjanski pisac po rođenju.“ Niti u glavi vodim razgovore s Crnjanskim kao što vodim s nekim drugim piscima. Iako to ne umanjuje moju ljubav za njegov rad, u mnogo čemu se ne bismo složili.

Crnjanski je pokušao da piše na engleskom. Nije našao izdavača, iako se Rebeka Vest trudila da pomogne. Engleski rukopis se pretvorio u „Roman o Londonu“, pa je lični neuspeh ogromna sreća za srpsku književnost. Razlozi za njegove britanske neuspehe su u kasnoj i nevoljnoj emigraciji, u lošem engleskom, konačno i u posleratnom trenutku kada je London bio preplavljen apatridima, gde je svaki drugi beskućnik bio neko ko je negde drugde bio slavan, veliki, bogat. Ja sam na Ostrvo došla u mnogo srećnije vreme.

Razlozi za britanske neuspehe Crnjanskog su u kasnoj i nevoljnoj emigraciji, u lošem engleskom, konačno i u posleratnom trenutku kada je London bio preplavljen apatridima, gde je svaki drugi beskućnik bio neko ko je negde drugde bio slavan, veliki, bogat

Da li ste posle Pekića i Crnjanskog vi jedina Srpkinja, naš čovek, kojoj London nije „tesan“, koja je u pravom konfekcijskom broju za novu ili drugu domovinu, jednostavno vi ste prihvaćeni i slavni kao pisac u obe domovine? Da li vi imate neke emigrantske „tuge“?

Slava pisca danas je relativna stvar. Dešava mi se da sedim u vozu i gledam kako neko čita moj roman ali mi se retko desi da me neko prepozna, čak i kada prolazim pored izloga knjižare u kome se nalazi poster s mojim licem. To je dobro, cenim sopstveni mir. Radije nastupam na radiju nego na televiziji. Mislim da je slava, takva kakva je, u mom slučaju ipak veća u Britaniji, ali to ne kažem da se žalim. Pisci koji pišu na srpskom jeziku imaju veće pravo na slavu u otadžbini od mene. Bilo bi pohlepno očekivati drugačije. Istovremeno, ma gde da sam, sebe predstavljam kao srpskog pisca, a svoje kulturno zaleđe opisujem bez želje da ga mistifikujem. Kao da sam, recimo, iz Kornvola. Kada sam snimala poznatu BBC-jevu emisiju „Privatne strasti“ koju vodi kompozitor Majkl Barkli, a gde gosti pričaju o sebi uz svoju omiljenu muziku, počeli smo od Jovana Ivanovića i Mokranjca, pa preko Divne Ljubojević stigli do ruskih balada iz Drugog svetskog rata i Perslove „Didone i Eneja“. Dva puta su to reprizirali na zahtev slušalaca i nema ko da nije pomenuo „neverovatnu mešavinu“. To sam ja, take it or leave it.

Moje emigrantske „tuge“ bolovali su za mene moji roditelji koji su imali višak straha da ću ja u Londonu proći kao Crnjanski, pa tako verovatno i nade da će me neko iz Beograda jednog dana pozvati da se kao Crnjanski u slavi vratim u rodni grad i dati mi, kao njemu, stan u centru grada (smeh). Ali obe te priče su iz vremeplova. Objektivno, meni se u Londonu čini da živim u susedstvu. Nema razloga da me hvataju emigrantske tuge, osim ponekad onih prijatnih kafanskih, kad sama biram muziku.

Vi imate ogroman uspeh u inostranstvu. Vaše knjige su na naslovnim stranama svetskih novina poput Vašington posta, zatim Tajmsa, tu su serijali BBC-ja, rasprodati tiraži u Nemačkoj… Da li ste to mogli zamisliti kao neki svoj san iz Beograda pre mnogo godina ili niste imali toliko ambiciozne snove koji su dobacivali toliko kako sada izgleda na javi?

Ja sam u mladosti bila beskrajno ambiciozna, više nego sada: objavljivala sam poeziju u gimnaziji, slala na sve moguće konkurse, dobijala jugoslovenske pohvalnice koje mi danas izgledaju kao da su iz drevnog Egipta. Mislila sam da je po dolasku u London gotovo s tim, da ću nadalje pisati za sebe, kao neki srpski Fernando Pesoa. Nisam pretpostavljala da ću pisati na engleskom. Za to su bile potrebne decenije. Međutim, moji snovi nikada nisu bili vezani za slavu nego za život u književnosti: jedan sat u društvu sa Čehovim, Ahmatovom ili Rilkeom bio bi mi i tada i sada miliji nego Nobelova nagrada.

Interesantno je da su moji prijatelji među piscima na engleskom imali svest da odrastaju u književnoj provinciji koju ja u Beogradu nikada nisam imala. O tome smo ponekad razgovarali – Džon Kuci recimo u Južnoj Africi ili Elenor Katon na Novom Zelandu. Ne znam da li je to dobro ili ne. Verovatno sam ovde u Londonu prvih godina bila arogantnija i dosadnija nego što je trebalo da budem. Ako bi se pomenuo neki svetski pisac, ja bih odmah uskočila sa „O, da, ja sam ga slušala na Kolarcu te i te godine pa smo posle svi išli na večeru u Klub književnika“. Nema veze što sam u Klubu sedela na dvadeset metara od pomenutog: u Londonu ni tako nešto ne bi bilo moguće jednoj studentkinji književnosti. Pokupila sam najbolje iz oba sveta.

I roman „Gorski“ i roman „Gospodin Ka“ imaju za junake Ruse u Londonu. Šta vas je vuklo da pišete o Rusima u Britaniji? A Rusi su uvek u čudnoj percepciji u Britaniji. Gde se kreće ta percepcija Rusa u Britaniji od redovnog Čehova na Vest Endu, Romana Abramoviča kao vlasnika kluba, Novičoka, Skripalja…?

„Gorskog“ pripoveda Srbin, „Gospodina Ka“ Francuskinja, ali Rusi u Londonu su u oba slučaja protagonisti priče. Ima tu i strateškog izmeštanja, kao što je bilo i kod Crnjanskog. Nisam se dugo osećala spremnom da za pripovedača uzmem rođenu Engleskinju ili Engleza, a nisam htela ni da pišem o Srbima u Srbiji. Ima ko to da radi bolje od mene. „Černobiljske jagode“ bile su jedan poetski omaž Jugoslaviji i Beogradu, pisan s ljubavlju u trenutku ozbiljne bolesti i naporne terapije, pa sam i tu primila na stotine poruka koje su se svodile na to da je moja dužnost da pišem o srpskim patnjama ili pak da je moja dužnost da pišem o srpskim zločinima a ne o sebi. To je teret, taj hor glasova koji se internalizuje.

Htela sam da odštampam kartu koja kaže „Pustite me, ljudi, na miru: ja radim svoj posao, vi radite svoj“, ali pisac nema na to pravo jer je pažnja javnosti deo posla. A Rusi u Britaniji su posebna priča. Uvek ta mešavina divljenja i zavisti, modifikovani orijentalizam po kome je pravoslavlje nekakva poluvarvarska religija iz koje despotizam izrasta kao prirodni plod. Pritom Britanci rusku kulturu – muziku, pozorište, književnost – obožavaju kao malo ko drugi. Samo ovde može Mali teatar da gostuje nedeljama pred punim salama, i to svake godine, sa kartama od preko sto funti. Ja delim i tu ljubav i njene dobrobiti. Meni je ruska umetnost treća domovina.

Gotovo svakih nekoliko dana se u nekim srpskim medijima objavi da nam Rusija poklanja MiG avione. Šta kažete na tu opijenost Srba Rusima i da Srbi ne gledaju dominantno Ruse ni kroz Anu Karenjinu ni kroz Romana Abramoviča već kroz Vladimira Putina? Kod tog dela Srba Jeljcin je pijandura koju je Zapad kupio, Gorbačov je takođe bio slabić, a sad Srbi imaju jakog čoveka – šteta što to nije bilo 1990. pa da uz pomoć Rusije devedesete godine ispadnu drugačije po nas. Šta vi kažete na tu vrstu srpske ljubavi prema Rusiji? Ona kao da ne priznaje te nove Ruse oligarhe i Anu Karenjinu, kao da voli samo taj stisak i podršku velikog starijeg brata?

Da, to što kažete o Jeljcinu i Gorbačovu zapisala sam već u „Gorskom“ kao srpski ugao gledanja. Razumem opijenost Srba Rusima, bez obzira na to što su je Rusi iz kasnog devetnaestog i ranog dvadesetog veka zasluživali više nego Rusi devedesetih. Nemam želje da opravdavam loše poteze Srbije, onaj košmarni tango sa Zapadom koji je uzeo decenije naših života, a u kome Srbija nije imala mnogo sluha. Međutim, gresi Zapada prema Srbima u poslednjih tridesetak godina takođe nisu mali. Vreme je odavno zrelo za širokogrud potez Zapadne Evrope prema čitavom regionu. Kada se moglo sa siromašnim zemljama kao što su Rumunija, Bugarska, Mađarska ili Hrvatska – ni u jednoj od kojih uređenje nije bilo značajno „evropskije“ od srpskog ili crnogorskog – ne vidim zašto takozvani Zapadni Balkan čuči na mapi Evrope kao rupa u đevreku. Evropska zajednica zna da izgleda kao neka zahtevna frajla sa velikim mirazom, pa nije čudo što se Rusija ukaže kao „beskrajni plavi krug i u njemu zvezda“.

Primila sam na stotine poruka da je moja dužnost da pišem o srpskim patnjama ili pak da je moja dužnost da pišem o srpskim zločinima a ne o sebi. To je teret, taj hor glasova koji se internalizuje. Htela sam da odštampam kartu koja kaže „Pustite me, ljudi, na miru: ja radim svoj posao, vi radite svoj“

Kako vam izgleda Srbija kada čitate o njoj sa srpskih portala u domu u Londonu? A kako vam izgleda u vašim dolascima u Beograd? Da li makar malo pratite srpsku političku scenu da vas makar malo iznervira? Šta biste pisali o aktuelnoj Srbiji da vam neko to zatraži, kako biste opisali sadašnju Srbiju?

Ne volim kada mi iz dijaspore solimo pamet onima kod kuće. Ni u Britaniji ni u Srbiji nisam nikada bila zadovoljna nijednom vladom, a to kaže više o meni nego o političarima. Prijateljima verujem više nego portalima: nekada ih je najviše bilo uz Tadića i Koštunicu, a sada su se razasuli na sve strane, pa ne znam više šta da mislim. U Britaniji se o Srbiji malo piše, ako ne računate fudbal koji Britanci toliko obožavaju da i ja moram da učim ko gde igra. To je slava, a ne ova moja! Išla sam proletos na utakmicu Zvezda–Radnički na Marakani da vidim kako to izgleda na licu mesta. Oduzeli su mi tridesetak olovaka na ulazu, nisam ni znala da toliko vučem u tašni, da ne bih gađala igrače projektilima (smeh). Uglavnom me britanski prijatelji pitaju koje su prednosti i mane dužeg vikenda u Beogradu u odnosu na Zagreb, Sofiju i Bukurešt. Hvalim Beograd ali ne preterujem da me ne bi grdili kad se vrate.

Serija „Černobilj“ vratila je interesovanje svetske javnosti na havariju koja se dogodila u toj nuklearnoj elektrani. Vas za Černobilj vezuju sećanja, ali i one jagode od kojih je vaša majka napravila džem i koje su postale bestseler. Jeste li gledali seriju? Šta vam danas, toliko godina kasnije, znači Černobilj?

Seriju nisam još gledala. Džem sam pravila ja a ne moja mama. Dugo sam se dvoumila oko naslova knjige, a u jednom trenutku je kompjuter kumovao: jagode su bile u prvoj rečenici, pa je dokument automatski sačuvan pod tim naslovom. Činilo mi se prikladno kao simbol sveta koji je istovremeno beskrajno lep i nevidljivo zatrovan. Pitali su me novinari da li je naslov u suštini dobra marketinška odluka, međutim knjiga se najviše prodavala u Nemačkoj gde je dugo bila na listama bestselera i gde je imala četrnaest izdanja, ali kao „Heimweh nach Nirgendwo“ (Nostalgija za nigdinom). Nemci nisu hteli Černobilj. I dvadeset godina kasnije izbegavali su proizvode sa određenih mesta gde je padala ta radioaktivna kiša. Meni je sada Černobilj vezan za početak leta kada sam se selila u Britaniju, sa sedam kofera knjiga i jednim odela, vozom preko Kelna i Dovera. Gde god sam stala pričalo se o eksploziji, kao da bežim od radioaktivne pečurke. U Velsu su klali i bacali mlade jaganjce: toga se još uvek bolno sećam.

Vi ste ujedinili u odjeku i publiku i kritiku ali ste ušli i u lektire svetskih univerziteta. Da li imate sad sopstveni pritisak kada krećete sa novim rukopisom, pa treperi kursor na praznom belom kompjuterskom ekranu?

Moj pritisak uvek dolazi iz straha da ću da počnem nešto što će mi dosaditi… da ću provesti nedelje nad rukopisom a da će me mrzeti da ga završim. To je objektivno najveći problem jer imam toliko obaveza, porodičnih, fakultetskih, zahtevnog rada na publikovanju već napisanih knjiga koji se od pisca očekuje. Dovoljno je da se pojavite na pet festivala pa da to uzme deset dana, a pet nije ništa. Pisanje se uvek čini kao luksuz – kapric kome mogu da se posvetim tek kad sve ostalo završim. To je tako iako od pisanja zaradim više nego od fakulteta zato što imam u glavi protestantsku ideju da nešto što je zabavno nije rad nego hobi. Okončam samo ono što me toliko obuzme da ne mogu da ga ostavim, kao u groznici.

Kada smo kod te promene Londona, izjavili ste da se vaš engleski deo familije manje oseća domaćim u Londonu nego vi i da je vaš engleski bliži londonskom nego njihov. I Džon Kliz iz „Montija Pajtona“ je pre neki dan izjavio da London nije engleski grad? London je glasao najviše za EU od cele Britanije, i demonstracije protiv Brexita su najglasnije u Londonu. I roman „Gorski“ je, između ostaloga, priča o novom Londonu. Kako vama sada izgleda London kada ga uporedite sa onim Londonom u koji ste došli?

Ja sam na poslednjim stranicama „Gorskog“ napisala ovo: „London je nekada bio srce imperije, a onda je, neko vreme, bio samo još jedna evropska prestonica s dobrim muzejima i lošim hotelima u kojoj je živela nacija koja je nekada bila sposobna za velike stvari. Konačno je grad digao sidro iz svoje nacije i postao dom pridošlicama iz čitavog sveta, najpogodniji za one koji imaju milione i za one koji nemaju ništa.“

To je moj ironičan ali i realan pogled na London. On je recimo četvrti po veličini francuski grad, a verovatno i poljski i ko zna još čiji. Tu su rođeni Britanci u manjini (44%), a kada bismo od tog broja uopšte mogli izdvojiti one koji su druga generacija doseljenika ili pola-pola nešto drugo, ne znam šta bi ostalo. Pričamo o „starim Beograđanima“, a priča o „starim Londoncima“ bila bi besmislena. Ja se u Londonu osećam više kod kuće nego rodbina moga muža, koji stupe u ovaj kotao kada treba odgledati neku opersku predstavu i odmah zbrišu u svoje zelene doline na dvesta kilometara od prestonice, pričajući o užasima metropole kao neki savremeni Guliveri. Kada sam došla u London pre trideset godina, njih je još bilo dosta po određenim opštinama, ali su pobegli. Tek nešto kao što je Brexit podseti London da nije Mletačka republika (smeh) nego deo jedne veće države.

U Britaniji se o Srbiji malo piše, ako ne računate fudbal koji Britanci toliko obožavaju da i ja moram da učim ko gde igra. To je slava, a ne ova moja! Išla sam proletos na utakmicu Zvezda–Radnički na Marakani da vidim kako to izgleda na licu mesta. Oduzeli su mi tridesetak olovaka na ulazu, da ne bih gađala igrače projektilima

Šta su po vama najvidljivije promene u Britaniji posle Brexita?

Ta užasna podela u kojoj jedna strana misli da dolazi smak sveta a druga ne može da dočeka da se oslobodi evropskog ropstva, pa šta košta da se plati. Ljudi prestaju da razgovaraju sa starim prijateljima, ili se razvode zbog suprotnih stavova o Evropi. Ja volim da čačkam proverbijalnu mečku, pa napadam evropsku zajednicu ako ocenim da je društvo proevropsko, ili obrnuto, ako su neki zadrti brexitovci, krenem da veličam evropsku kulturu. Međutim, ljudi se ponekad toliko uzbude da shvatam da je đavo odneo šalu, što uopšte ne liči na Britance. Zanimljivo je da je istorijski jedini trenutak koji ima paralele sa ovom situacijom takozvano Istočno pitanje: da li biti uz Dizraelija i štititi interese imperije, pa tako i Otomansko carstvo, ili biti uz Gledstona i štititi balkanske hrišćane i po cenu savezništva s Rusijom? Britanci su se tukli oko toga. I ovo će proći. Verujem u ogromnu poslovnu energiju Britanije, u njen pragmatizam.

U našoj nedavnoj priči saznao sam za zanimljiv detalj iz knjige britanskog pisca i vašeg prijatelja Džefa Dajera „Džef u Veneciji, smrt u Benaresu“, da ste zaslužni za jedan dijalog knjige?

Ha! Znam da me to pitate jer volite tu knjigu. Džef je jedan od najzanimljivijih, kultnih britanskih pisaca. Zna Beograd dobro, dolazio je ovde, imao je lične veze s gradom. Desila mi se neverovatno simpatična situacija posle Sajma knjiga 2005. da me voze nekom zvaničnom limuzinom i vidim Džefa kako se šeta po Topčiderskom brdu, niko ga naravno ne prepoznaje. Možete da zamislite kako se iznenadio kada sam otvorila vrata i viknula „Jump in“. Ima neverovatan, potpuno otkačen smisao za humor. Pričala sam vam kako me je pitao da li da farba kosu ili ne. Ja sam mu objašnjavala prednosti i mane takvog poteza iz ličnog iskustva, a posle nađem taj naš razgovor u knjizi „Džef u Veneciji“ i umrem od smeha. Naslov je naravno igra reči, ime Džef na engleskom zvuči kao Death, „Smrt u Veneciji“. To je priča o našoj petarpanovskoj generaciji koja ne zna kako da ostari nego svi živimo kao da još imamo šesnaest godina, ali i asocijacija na Manovog Ašenbaha koji onako patetično farba kosu da bi izgledao mlađe. I ja se pitam zašto farbam kosu. To je toliko dosadno, nikad kraja. Kao da nemam pametnija posla.

Kada ste se poslednji put vozili autobusom 37?

Pre mesec dana. Umrla mi je mama, išla sam u opštinu na Čukarici da izvadim potvrdu o grobnom mestu.