Temperatura, kašalj i gubitak čula mirisa i(ili) ukusa najčešći su simptomi koronavirusa. Naučili smo to u ovih deset meseci kao pesmicu i neretko u toku dana, poput najpreciznijih dijagnostičara, na osnovu pomenutih parametara utvrđujemo da li smo zaraženi. Dok imamo kašalj ili temperaturu, još uvek se uveravamo da je u pitanju samo jača prehlada, a kada primetimo da ne osetimo miris jutarnje kafe ili aromu omiljenog jela, postaje jasno da smo vrlo verovatno kovid pozitivni. Nastavljamo da njuškamo po frižideru i ostavama i testiramo, ali sve nam je ravno, bilo da je reč o sirćetu, kiselom kupusu ili onoj turšiji još od prošle zime.
Procenjuje se da 80% kovid pozitivnih razvije potpuni ili delimični gubitak čula mirisa. Pojedini naučnici su čak preporučili da je gubitak mirisa pouzdaniji pokazatelj zaraze koronavirusom od dijagnostičkih testova. Sposobnost da osećamo mirise utiče na sposobnost da osetimo ukus. Gubitak čula mirisa (anosmija) i ukusa (ageuzija) život čini komplikovanim. Osobe koje boluju od anosmije su u riziku, jer ne osećaju miris otrovnih gasova, dima ili pokvarene hrane. Međutim, u slučaju kovid infekcije, miris i ukus su, u najvećem broju slučajeva, samo privremeno izgubljeni i za nekoliko dana, nedelja ili meseci ponovo ćete moći da uživate u iću i piću i drugim čarima života sa svim čulima.
Ipak, pojedine osobe su rođene sa anosmijom ili su je razvile tokom detinjstva. Takav je slučaj i sa Nemicom Loren Remozer (27) koja je, kada je imala 13 godina, na jednom času hemije primetila da ne oseća miris.
„Eksperimentisali smo sa jakim kiselinama i svi su se, osim mene, udaljili od supstance koja je, kako kažu, jako smrdela. Profesorka je pozvala majku i kasnije smo utvrdili da bolujem od anosmije“, rekla je Loren Remozer u intervjuu za nemački časopis Štern.
U svom podkastu „Život bez čula“ u razgovoru sa drugim sagovornicima koji imaju slične tegobe, ukazuje na probleme sa kojima se suočavaju osobe koje nemaju čulo mirisa. Ona ne oseća telesne mirise, mora da pazi šta jede, kuva po tačno propisanom vremenu i receptima, u kući je ugradila indikatore koji reaguju na prisustvo otrovnih materija.
Rakeš Kamal iz Indije ima kongenitalnu (urođenu) anosmiju i nikad nije osetio nijedan miris, a jednom prilikom je u njegovoj kući izbio požar koji nije ni osetio. Od tada, ne odvaja se od šporeta dok kuva i u kući ima instalirane detektore za dim.
Anosmija utiče na kvalitet života. Veoma česta posledica kod osoba koje nemaju čulo mirisa je osamljivanje, jer bez mirisa gube potrebu za interakcijom sa ljudima. Gubitak čula mirisa često dovodi do depresije, a pristup emocionalnom svetu biva narušen.
„Oni koji ne osećaju mirise imaju tendenciju da budu depresivni zato što anosmija utiče na strukture u mozgu koje su važne za emocionalno stanje osobe“, kaže direktor ORL odeljenja Univerzitetske klinike u Drezdenu dr Tomas Humel u razgovoru za bečki Standard.
Ljudi povezuju uspomene i osećanja sa nekim mirisom. Kada ta informacija izostane, gubi se nit percepcije, jer postoji samo deo informacije da je miris svež ili intenzivan, ali bez mogućnosti povezivanja. Svet uspomena tako postaje jednodimenzionalan. Čini se da su osobe koje žive bez čula mirisa zanemarene. Njihov život je komplikovan, možda ne u tolikoj meri kao kod osoba koje ne vide ili ne čuju, ali je dovoljno opasan. Miris, kao i ostala čula, upozorava na opasnost. Takođe, anosmija je identifikovana kao faktor rizika za neke druge bolesti, poput Parkinsonove bolesti. Naposletku, kako kaže Loren, „hajde da za početak razgovaramo o tome“.
Tagovi
