Veliko upozorenje UN: Katastrofe izazvane klimatskim promenama dešavaju se svake nedelje

Katastrofe izazvane klimatskim promenama dešavaju se čak jednom nedeljno, iako se na većinu njih uopšte ne obrati dovoljno pažnje u svetu, saopštile su Ujedinjene nacije i istakle da je urgentno pripremiti zemlje u razvoju za suočavanje sa posledicama globalnog zagrevanja.

Katastrofe poput ciklona u Mozambiku i suše u Indiji dospevaju na naslovne strane, ali se o velikom broju ovakvih događaja slabijeg intenziteta i posledica u kojima ljudi svejedno stradaju, raseljavaju se i pate, ne zna ništa. One se dešavaju mnogo brže, intenzivnije i u većem broju nego što to iko mogao a predvidi, saopštila je Mami Mizutori, specijalna predstavnica UN za smanjenje rizika od prirodnih katastrofa.

„Ne radi se o budućnosti. Ove stvari se dešavaju sada“, istakla je Mizutori.

To praktično znači da se prilagođavanje klimatskim promenama više ne može smatrati dugoročnim problemom, već gorućim i da se njime moramo baviti sada, piše Gardijan.

„Ljudi moraju da ozbiljnije razgovaraju o adaptaciji i otpornosti“, navela je Mizutori.

Procenjuje se da je šteta koju klimatske promene izazovu na godišnjem nivou čak 520 milijardi dolara, a da bi dodatni troškovi izgradnje infrastrukture otporne na efekte globalnog zagrevanja iznosili svega 3 odsto ove cifre, odnosno 2,7 milijarde dolara ukupno u narednih dvadeset godina.

„To nije mnogo novca u kontekstu ulaganja u infrastrukturu, ali niko ne investira novac u to. Moramo da platimo za otpornost“, navela je Mizutori i dodala da bi to značilo normalizovanje standarda za novu infrastrukturu tako da ona bude manje ranjiva i otpornija na posledice poplava, suša, oluja i ekstremnih vremenskih uslova.

Fokus u borbi protiv klimatskih promena dosad je bilo smanjenje emisije štetnih gasova. Pitanje adaptiranja na posledice promena zauzima udaljeno drugo mesto, delom zato što su aktivisti i naučnici godinama strahovali da će minuti napori da se emisija gasova smanji ukoliko budemo ustanovili način da se prilagodimo, ali i zato što se smanjenje emisije gasova može izmeriti, dok se pitanje adaptacije i sticanja otpornosti ne može utvrditi u egzaktnim okvirima.

Mizutori je istakla vrlo jasno: „Više nema vremena. Ukoliko se ne budemo adaptirali, nećemo preživeti.“

Važno je istaći da je veliki broj katastrofa nižeg odjeka moguće sprečiti ukoliko se ljudi na vreme upozore na nepovoljne vremenske uslove, ukoliko je obezbeđena bolja infrastruktura u smislu zaštite od poplava i pristupa vodi u slučaju suše, a da nacionalne vlade moraju da precizno utvrde koje su oblasti najranjivije.

Ovo nije problem koji se može poveriti isključivo razvijenom svetu što su pokazali šumski požari u Americi i Evropi. Bogate zemlje takođe se suočavaju sa izazovom u prilagođavanju infrastrukture novim prilikama i pokušaju da zaštite ljude od katastrofa.

Najranjivije grupe su siromašni, žene, deca, stari, raseljeni, a mnogi od njih žive u improvizovanim naseljima bez pristupa osnovnim životnim potrepštinama.