Može li se ispričati sve o braku? I treba li? Je li moguće baš sve znati pre nego što se uđe u taj obavezujući odnos? Ide li se ikada potpuno spreman na ispit? Sve tajne braka možda znaju oni sa zlatnom godišnjicom – a možda su samo imali sreće – ili oni koji imaju isto toliko kilometara seansi sa klijentima koji pokušavaju da spasu ono što je ostalo od ljubavi, da prežive sve one krize koje im i ne padnu na pamet kad izriču „da“. Treba li „pojesti kilo soli“ ili već posle godinu dana možete da znate da ste se „zeznuli“?
Iva Branković, porodični terapeut, kaže da su dve ključne reči za brak sigurnost i izvesnost. To je zato što brak i supružnicima i društvenoj zajednici obezbeđuje kontinuitet, po principu „ovo dvoje je rešilo da bude zajedno, možemo da računamo na njih i ne moramo za njih da brinemo“. Budućnost braka je, kako kaže, u bliskoj vezi sa nivoom ekonomskog razvoja jednog društva. Pojednostavljeno rečeno, sa porastom blagostanja raste i broj razvoda, dok materijalna neizvesnost povlači tendenciju da se držimo jedni drugih, tvrdi Iva.
„Brak je odgovor i na praktične i na psihološke potrebe i zbog toga nije u riziku od istrebljenja, ali će u zavisnosti od toga kako se društvo bude razvijalo imati različit status.“ Naša sagovornica kaže da je brak dobar za vezu, jer omogućava ljudima da svesno i promišljeno podignu svoj odnos na viši nivo. „Zato mislim da nisu u pravu oni koji kažu ‘to je samo papir’. Da, jeste papir, ali su i prsten, i svečana objava, i nova životna uloga, i novi identitet u saradnji i zajedništvu sa drugom osobom.“
Prijateljstvo ili ideja o ljubavi
Partnera za brak biramo na osnovu svoje ideje o ljubavi (a ona nikako nije univerzalna kao što se često misli, već je vrlo lična i može da ima mnogo pojavnih oblika) i na osnovu toga kako zamišljamo svoj život u budućnosti (“biće dobra majka/otac“, “uspešna/uspešan“, “radan/vredan/pouzdan“, “fleksibilan/otvoren“ i sl.) odlučujemo se za brak i to jeste uglavnom dobra osnova, ali je to tek početak.
Ono na šta često zaboravljamo, to je da je brak svakodnevni suživot koji podrazumeva izlaženje na kraj sa različitim izazovima (problemima, gubicima, dosadom), a ako ništa od toga, onda bar sa promenama koje nose godine. Zbog toga je pri izboru partnera za brak ključno tragati za nekim sa kim postoji zajednički vrednosni referentni okvir i mogućnost za bliskost, odnosno otvorenost u izražavanju misli i emocija. Jednom rečju – prijateljstvo. Iako se mnogi muškarci na ovo poslednje zgražavaju, jer teško povezuju prijateljstvo i strast, jedini način da se brak zaista održi kao funkcionalna zajednica jeste da partneri malo manje očekuju da jedno drugom stalno budu strastveni ljubavnici, a potrude se da jedno drugom budu malo više najbolji prijatelji. Prijateljstvo podrazumeva dobar balans bliskosti, privrženosti i ličnih granica, koje se u braku ponekad zamagle i utiču na to da strast usahne. Zato brak zasnovan na prijateljstvu ima najveće šanse da uspe, a zapravo je i najbolji način da se i romantična strana odnosa što duže održi.
Prtljag koji se unosi u brak
Kada dvoje ljudi ulazi u vezu, uglavnom su nesvesni „prtljaga“ koji u nju unose. Svako od nas nosi izvesna, manje ili više određena očekivanja od partnerske veze. Ona proizlaze iz lične istorije, usvojenih porodičnih vrednosti, shvatanja ljubavi, partnerstva, zajedničkog funkcionisanja i bezbroj drugih stvari, a usklađenost i kompatibilnost tih uverenja su osnova za adekvatno funkcionisanje u partnerskom odnosu. Zamka je u tome što partneri, zaslepljeni strašću sa kojom je započela veza, često podrazumevaju da druga strana razmišlja isto, a problem se javlja ne toliko zbog toga što očekivanja nisu identična, već zbog toga što nisu osvešćena, a najčešće nisu iskomunicirana.
Kada su očekivanja jasna i izgovorena, otvara se prostor za pronalaženje načina da budu i ostvarena, dok, ako o njima ćutimo, preveliku i nepotrebnu odgovornost stavljamo na drugog. Partnerski odnos ili brak treba shvatiti kao kontinuirano istraživanje sopstvenih i partnerovih uverenja, značenja i očekivanja. Tek sa razumevanjem i prihvatanjem tih brojnih i kompleksnih „koferčića“ koje nosimo, možemo da kažemo da smo na putu da postanemo skladan par. A ako to razumevanje i prihvatanje sačuvamo i u promenama koje vreme neumitno nosi, možemo da očekujemo da će sklad da potraje i u budućnosti.
Monogamija
Veliko pitanje za stručnjake u oblasti partnerskih odnosa jeste koliko je realna monogamija u 21. veku, a stavovi idu od tradicionalnih, koji kažu da monogamija uprkos izazovima i dalje predstavlja imperativ za uspešan brak, do liberalno-radikalnih koji kažu da je otvoreni brak jedina mogućnost za održanje braka u budućnosti. Pitanje monogamije ipak nije pravo, jer savremeno društvo ne preispituje monogamiju kao takvu (naime, brak je monogaman i to će tako ostati u zapadnim kulturama, jer je u savremenom društvu previše komplikovano biti u vezi sa više osoba istovremeno), već je pitanje: šta da radimo sa vanbračnim vezama o kojima se sve više priča iako su oduvek postojale.
Objašnjenja na ovu temu ne mogu biti pojednostavljena po principu za monogamiju ili protiv nje, jer tako zanemaruju veoma važnu okolnost, a to je da se izvanbračne afere dešavaju i da tu nije pitanje da li tako treba ili ne, nego zašto se dešava i kako to može da utiče na brak. Razni motivi utiču na to da li će neko imati izvanbračnu aferu, različite su okolnosti u kojima se afera dešava i shodno tome ona može imati različite funkcije, od kojih nisu sve pogubne po brak. Afera može biti odraz dubokog nezadovoljstva partnerskom relacijom ili trenutna potreba za nečim drugačijim i uzbudljivim, može biti dugotrajna ili “za jednu noć“ i da podrazumeva različite nivoe emocionalnog angažmana.
Afera je toksična za brak kada predstavlja eroziju u poverenju između partnera, ali može biti i podsticaj za oživljavanje emotivnog odnosa, ako joj je funkcija da pomogne jednom od partnera da povrati sopstvene granice i samopouzdanje u muško-ženskim odnosima. Jedno je sigurno, afera je ozbiljan signal za lično preispitivanje i preispitivanje kvaliteta odnosa, a posle afere brak ne može biti isti. A to da li će brak opstati i kakav će biti posle, zavisi od toga koliko je jak bio u osnovi i šta je do afere dovelo.
Dve vrste problema u braku
Postoje dve vrste problema u braku, situacioni i oni koji se ponavljaju. Situacioni problemi su izazvani određenim okolnostima i nerazumevanjima i partneri ih obično manje ili više konstruktivno rešavaju. Problemi koji se ponavljaju jesu oni oko kojih se stalno iznova svađamo, i način kako ih rešavamo predstavlja pokazatelj da li će brak opstati ili ne. Za partnere je važno da razlikuju ove dve vrste problema i da odluče koju im vrednost daju. Nisu svi problemi rešivi i nisu svi podjednako važni i zato je ključno znati gde treba povući granicu i boriti se, a kada je jednostavno mudrije odustati kako bi se očuvao odnos. To je posebna vrsta veštine koja se naziva partnerskom kompetentnošću.
Ona podrazumeva sposobnost partnera da konstruktivno prilaze rešavanju problema, a zasnovana je na ideji da je moguće učenje i usvajanje veština za zajednički život, nasuprot dominantnom uverenju da se ljudi rađaju kao dve polovine jednog bića koje kada se jednom spoje, automatski imaju sva svojstva i sposobnosti koje su onoj drugoj potrebne. Parovi „rođeni jedni za druge“ nažalost ne postoje, ali ohrabruje činjenica da se načini da jedni druge učinimo srećnim uče i da nisu tako komplikovani kao što se nekad čini.
Zašto ljudi ostaju u nefunkcionalnom odnosu
Nekoliko faktora utiče na to da ljudi ostaju u braku iako misle da tu više ne mogu biti srećni. To su uglavnom materijalni razlozi, deca, kao i društveni pritisak, to jest stigma koja prati razvedene ljude, posebno žene u Srbiji. Svi ti faktori su manje-više međusobno povezani i zavise od nivoa razvoja određenog društva. U društvu u kome postoji pristojan životni standard, postoje i načini da se obezbedi egzistencija i van partnerske relacije. Postoji i svest da je za decu mnogo bolje da žive sa srećno razvedenim roditeljima nego u nesrećnom braku, kao i da razvod nije sramota i neuspeh, već životna okolnost koja se može bilo kome dogoditi.
Čak i kad nema svih ovih otežavajućih okolnosti, odluka o razvodu se teško donosi jer podrazumeva mnogo ličnog rada na novom identitetu, odustajanje od jedne slike budućnosti koja možda nije prijatna ali ima prilično jasne obrise, i upuštanje u nešto novo i nepoznato sa krajnje neizvesnim ishodom. Ljudi se plaše neizvesnosti, a brak je jedan od najboljih lekova za taj strah. Zato ljudi često uprkos svim nuspojavama koje osećaju i koje im donose više patnje nego koristi, ipak odlučuju da nastave sa terapijom.
Gde je tačka prekida ili kada reći „kraj“
Često čujemo rečenicu “Veoma sam nesrećan/na u ovom braku, ali ja njega/nju i dalje volim!“ i na to postoji samo jedan odgovor: ljubav nije dovoljna da bi se očuvao brak. Ako se na njemu ne radi, ako se u njega ne ulaže da bi bio bogatiji, on stagnira ili se kvari i počinje da opterećuje ljude koji se u njemu nalaze. Ljudi često nisu ni svesni kada se to dogodi, a kada osveste da su nesrećni, već su toliko umorni da ne znaju kako da pokušaju da poprave stvari.
U terapiji se to zove “par u mrtvoj tački“ i kada do toga dođe, teško je napraviti korak unazad i pokušati sa konstruktivnim rešavanjem problema. Do te finalne faze se, ipak, ne dolazi odjednom i obično joj prethodi mnogo pokušaja da se problem reši, s tim što ti pokušaji ne daju adekvatne rezultate. Zato je potrebno na vreme objaviti alarm za uzbunu, obratiti se profesionalcu ili pokušati nešto potpuno drugačije. Razgovarati otvoreno i bez okrivljavanja je imperativ, preuzimanje odgovornosti za svoje ponašanje takođe, i na kraju, imati uvek na umu da kao što problemi nastaju iz interakcije, tako se u interakciji moraju i rešavati, a ne nestaju tako što se neko popravi ili promeni. Ako sve ovo nema efekta, objavljuje se kraj. Kad i kako se odlučiti na razvod potpuno je individualna odluka, jer svako ima granice. Kada trud i ulaganje pređu te granice i brak postane izvor odricanja i patnje više nego zadovoljstva, bez vidljive perspektive da će biti bolje, vreme je da se u priču uvede razvod.
Kako „preživeti“ decu
Istraživanja kažu da je period od rođenja do treće godine deteta najstresniji za partnerski odnos i stoga ne čudi što se veliki broj parova upravo u tom periodu razvodi, ili u boljem slučaju javlja na psihoterapiju. Vrednosti, uverenja, stavovi, sve to izlazi na videlo u nezi i vaspitanju dece, a snažnije nego ikada aktiviraju se obrasci iz porodica porekla koji mogu biti potpuno različiti. Porodice porekla se takođe uključuju kao sistemi podrške, ali to predstavlja rizik od narušavanja granica para i distanciranja između partnera. Deca dakle, jesu “kruna braka“, ali je nositi tu krunu odgovoran zadatak kome treba prići bez idealizacije i uz mnogo volje i energije da se pored roditeljske uloge koja se formira i gradi, radi na tome da se ne izgubi kvalitet partnerske relacije već da ona iz tog procesa izađe osnažena i bogatija.
Seksualne fantazije ili zašto nema seksa
Sve što se podrazumeva, što je dostupno, isto i jednolično posle nekog vremena postane zamorno i dosadno. Brak je jedan od najdužih i najzahtevnijih ljudskih ugovora, a ljudi mu prilaze kao da to nije ništa, kao da nakon potpisivanja papira mogu da odahnu i da prestanu da brinu o tome. Uzimaju ga zdravo za gotovo. Isto je i sa seksualnim odnosom, koji je veoma važan za održavanje intimnosti u braku, a kome se prilazi kao nečemu što ne zahteva nikakav trud, pa se ljudi često iznenade kad shvate da je kvalitet odnosa u toj oblasti opao. Način za održanje privlačnosti u braku leži u veštom balansiranju između bliskosti s jedne, i autonomije, odnosno distance s druge strane. To podrazumeva da partneri imaju svoje živote pored partnerskog, da imaju periode razdvajanja i ponovnih susreta (makar oni bili u toku jednog dana, ili u istom prostoru) ali i da su spremni da odvoje vreme da se posvete negovanju bliskosti i ulaganju u održanje romantike u odnosu.
Šta je srećan brak
Srećan brak je brak u kome se partneri osećaju dobro, u kome mogu da zadovolje potrebe za ljubavlju, sigurnošću i podrškom. Da bi se to ostvarilo, potreban je određeni balans bliskosti, privrženosti i autonomije, što znači da će partneri zajedno definisati koliko i kako provode vreme zajedno, šta od informacija i emocija dele, kako razmenjuju nežnosti i sl. Važan faktor za kvalitet braka je način rešavanja konflikata i način suočavanja sa stresnim situacijama koje dolaze spolja. Balans varira od para do para, svaki par kreira svoju priču, a ako je priča takva da oba partnera mogu u njoj da zadovolje većinu svojih potreba, onda je to srećan ili, malo realnije, dovoljno dobar brak.
Tagovi
