16. maj je međunarodni dan celijakije – autoimune bolesti za koju je trenutno jedini „lek“ stroga bezglutenska dijeta, piše National Geographic.
„Pa ti ništa ne smeš da jedeš! Evo, skloniću hleb, pa ti uzmi ostatak. A, neće ti valjda biti ništa od jednog zalogaja?“ Ovo su samo neki od nesporazuma koji se najčešće sreću u vezi sa celjakijom i ishranom bez glutena.
Gluten… je li to ono u hlebu?
Jeste, gluten je protein koji se pretežno nalazi u pecivu, ali i na mnogim drugim mestima. Nalazi se u: ječmu, raži, pšenici. Deo je različitih industrijskih proizvoda kao što su: čokolada, grickalice, kafe, čajevi, sosevi (npr. soja sos) i slično. Ima ga u zaslađivačima, veštačkim bojama, pa čak i u nekim lekovima. Iako mu količine nisu detektibilne, postoji i u šminci, kremama, pastama za zube i drugim proizvodima za higijenu. U suštini – ima ga svuda, pa je opravdano što mnogi ljudi misle da je hraniti se normalno gotovo nemoguće, kao i da je u redu zaobići ta pravila ponekad. Međutim, kod celijakije to zaista nije slučaj.
Šta je celijakija?
Celijakija je hronična bolest, za koju je karakteristično da unos glutena izaziva oštećenje tankog creva. To je autoimunsko oboljenje, što znači da se telo brani od glutena, kao i od svakog drugog patogena. Kada gluten dođe u kontakt sa tankim crevom, napada tanke, prstolike izraštaje na njemu – mikroresice – koje direktno utiču na apsorpciju hranljivih materija. Shodno tome, njihovim oštećenjem ona ne može biti uneta, te se mogu razviti različite posledice.
Kako nastaje?
Ova bolest je nasledna, dakle prenosi se u porodici. HLA sistem leukocitnih antigena obuhvata kompleks proteina na površini ćelije koji su odgovorni za regulisanje imunog sistema; utvrđeno je postojanje genetičkih varijanti ovog kompleksa DQ2 i DQ8, kao i to da je njihovo postojanje neophodno za razvoj celijakije. HLA geni imaju sposobnost da razlikuju sopstvene ćelije organizma od tuđih, kako ih ne bi smatrale pretnjom. Međutim, osobe koje imaju pomenute varijante HLA, reaguju na sopstvene antigene, kao i na strane. Shodno tome, braća, sestre, deca i ostali bliži članovi porodice imaju 10% šanse da razviju ovo oboljenje. Pored njih, predispoziciju imaju i osobe koje boluju od Daunovog sindroma, dijabetesa tipa 1, Tarnerovog sindroma, Vilijamsonovog sindroma, itd. Međutim, iako je nasledna, celijakija ne mora biti aktivirana od malena, već se može javiti bilo kad u toku života. Uzrok tome jesu spoljašnji uticaji, kao što su stres ili unošenje glutena. Postoje razna nagađanja i delimično sprovedena istraživanja toga koji bi sve faktori mogli uticati na aktiviranje celijakije, kao npr. način porođaja, sastav majčinog mleka, vreme uvođenja glutena u ishranu novorođenčeta, ali i različite infekcije digestivnog sistema kao što je infekcija rotavirusom. Ipak, tačni uzročnici i dalje nisu utvrđeni, te se sprovode dodatna istraživanja.
Koji su simptomi?
Simptomi variraju i veoma su različiti od pojedinca do pojedinca, ali ono što se najčešće primećuje jeste: nadutost, jaki bolovi u stomaku, dijareja, mučnina, povraćanje, neuhranjenost… Neki dodatni simptomi jesu i: anemija, osteoporoza, artritis, neuropatija, dermatitis, uvećani enzimi jetre, problemi sa štitnom žlezdom, itd. Sreću se i: anksioznost, depresija, zakasneli pubertet, nizak rast, i slično. Sve ove posledice potiču od malapsorpcije (nedovoljnog unosa hranljivih materija koje se oslobađaju tokom varenja), te se različiti vitamini i minerali koji su ključni za mnoge osnovne životne funkcije ne unose u dovoljnoj meri, što rezultira u nastanku ovih oboljenja. Usled nedostatka gvožđa nastaje anemija, osteoporoza i artritis se javljaju zbog manjka kalcijuma i vitamina D, neuropatija je posledica neoptimalne količine vitamina B12, dok je neplodnost uzrokovana odsustvom folne kiseline.
I pored svih ovih poznatih simptoma veoma je teško ustanoviti tačnu dijagnozu. Taj proces je često dugotrajan. Smatra se da 1 od 100 ljudi na svetu ima celijakiju, a da samo 30% njih ima preciznu dijagnozu. Razlog tome jeste upravo raznovrsnost ovih simptoma koji se često preklapaju i sa drugim oboljenjima kao što su Kronova bolest, ulcerozni kolitis, „nervozna creva“… Smatra se da je za dijagnozu nekad potrebno i do 10 godina.
Sada se situacija poboljšava zbog otkrića novih metoda i testova, ali i veće svesti i upućenosti fiziologa u ovaj problem. Serološki testovi, biopsija tankog creva, genska analiza samo su neke od mogućih načina otkrivanja celijakije, a put dijagnoze zavisi najviše od životnog doba pojedinca, kombinacije njegovih simptoma i rezultata analiza.
A šta je to dozvoljeno od hrane?
Iako ne deluje tako na prvi pogled, većina obroka bez glutena može biti vrlo slična onima koji sadrže gluten uz adekvatnu pripremu i sastojke. Meso, mlečni proizvodi, jaja, voće, povrće, orašasti plodovi, mnoge žitarice – sve su to namirnice koje ne sadrže gluten. Problem se javlja u samom industrijskom procesu, jer prilikom prerade namirnica i njihovog skladištenja dolazi do kontaminacije glutenom. Zbog toga je važno pažljivo čitati deklaracije proizvoda, koji nisu označeni bezglutenskom oznakom. Takođe, prilikom pripreme hrane, treba voditi računa da radna površina i posuđe nemaju na sebi tragove glutena, jer su i najmanje količine štetne. Važno je znati koje je minerale i vitamine potrebno uneti kako bi se nadomestio nedostatak apsorpcije istih. Najčešće se javlja nedostatak gvožđa, kalcijuma, magnezijuma, cinka, folata, nijacina, riboflavina, vitamina B12, D, te ishranu treba obogatiti upravo tim mineralima.
Kako živeti sa celijakijom?
Trenutno je jedina poznata terapija doživotno izbegavanje glutena. Za razliku od alergije na gluten i intolerancije, celijakija ne toleriše ni tragove glutena u hrani. To znači da osobe obolele od celijakije smeju jesti isključivo deklarisanu hranu sa znakom precrtane pšenice kako bi bili sigurni da hrana ne sadrži ni najmanje količine glutena. Iako tu hranu zovemo „gluten free“, ona to nije u potpunosti – takvi proizvodi sadrže količinu do 20 ppm (parts per million), koja se smatra bezopasnom i neće imati negativne posledice za osobu. Međutim, i ovo treba uzeti sa rezervom. U jednom istraživanju je pokazano da je 18 ispitanika od 39 doživelo promene na tankom crevu, čak i uz prisustvo isključivo deklarisane bezglutenske hrane. To znači da je čak i količina od 20ppm za neke ljude iznad dozvoljene.
Važno je reći i da se osoba ne može oslanjati u potpunosti na svoje simptome, jer celijakija može biti asimptomatska. I u tom slučaju su moguće promene na mikrovilima, s tim što oboleli ne osećaju da se one odvijaju. Zbog toga je jako važno da idu na redovne preglede i kontrole i urade određene testove, kako bi bili sigurni da je njihova dijeta adekvatna. Najbolji pokazatelji dobre ishrane jesu: vraćanje telesne težine, rast, zdravija koža, kosa, nokti, odsustvo anemije i drugih pridruženih oboljenja nastalih zbog malapsorpcije. Komplikacije se dešavaju ukoliko se celijakija kasno otkrije (nakon 50. godine života) i ako se pojedinac ne pridržava stroge bezglutenske dijete.
Terapija u budućnosti
Trenutno postoji jedan lek(Larazotide acetate – zonulin antagonist), koji blokira čvrste veze (tight junctions) čime sprečava prolazak glutena kroz propustljivu mukozu creva. Pokazalo se da je lek efikasan u kontrolisanju simptoma. Takođe, postoji vakcina koja uzrokuje desenzitizaciju prema giljadinu, peptidu koji je deo glutena i uzročnik reakcije na sam gluten. Potrebno je još istraživanja, ali se smatra da bi ovo mogao biti definitivni lek za celijakiju.
Ko bi trebalo da se testira?
Ukoliko osećate neke od gore navedenih simptoma, udruženo, u porodici postoji neko ko ima potvrđenu celijakiju (čak iako je asimptomatska), ili bolujete od dijabetesa tipa 1, Daunovog sindroma, oboljenja štitne žlezde, Tarnerovog sindroma i drugih, trebalo bi istražiti mogućnost postojanja celijakije.
Tagovi
