Verujte im kada kažu da nisu OK

„Bolje upaliti sveću nego sedeti u mraku“, glasi izreka, a statistika kliknu prekidač. Smatra se da 50 odsto svih poremećaja počne do 15, a 75 odsto do 24. godine. Nisu mladi danas „izgubljena generacija“. Adolescenti su vulnerabilni i nisu izgubljeni sami po sebi, ali lako mogu da budu. 

Depresija je jedan od najčešćih problema kada je reč o mentalnom zdravlju mladih. Mada je kao termin svakodnevno prisutna, nije uvek najbolje shvaćena. 

Premda ne mora da bude uzročni, usamljenost je jedan od faktora rizika za nastajanje različitih mentalnih problema. Doba pandemije svakako nije bilo pogodno, naročito za adolescente, jer su bili uskraćeni za socijalni momenat i kontakt sa vršnjačkom grupom. Od tada se usamljenost često pominje i „krivi“ za razne stvari. Nikad nije previše ponoviti da usamljenost ne znači uvek depresiju i da nije svaka tuga jednako depresija. Isključenost iz grupe, posebno u slučaju vršnjačkog nasilja, izmicanje je tla za adolescenta ali ne znači nužno depresiju. Isto – i osećaj depresije poznaje razlike, objašnjava psihijatar iz Instituta za mentalno zdravlje dr Danilo Pešić.

Kaže da kada se osoba oseća depresivno, često se oseća kao da su njene veze (značajni drugi) pokidane. 

„Ima osećaj kao da se nalazi u staklenom mehuru i da nema prilaska. Mlada osoba bi trebalo da zna da to može da se rešava na različite načine. Za početak, to može da se rešava razgovorom ili razumevanjem. Smatra se da kada neko dovoljno razume i empatično sluša da automatski može da popravi raspoloženje“, priča on. 

Karakteristika depresivnosti je, na neki način, „potkopavanje“ samog sebe i održavanje tog stanja. 

„Ima ona priča da je depresija kao naučena bespomoćnost: mi smo bespomoćni, onda smo još više bespomoćni, onda to potkrepljujemo, onda se stalno održavamo u tom mraku. Taj začarani krug se prekida time što nam je potreban drugi da nas uhvati i izvuče iz vode“, objašnjava dr Pešić.  

Novac je jedna od najvećih prepreka mladih zbog koje izostaje adekvatna briga o mentalnom zdravlju. Alternativni izveštaj KOMS za ovu godinu donosi podatak da je samo 4,6 odsto mladih prijavilo da im je dostupna stručna pomoć. Međutim, neki (trećina mladih u Srbiji) i ne znaju gde treba da pokucaju i budu saslušani. Dr Pešić kaže da nema podatke kome se mladi najčešće prvo obraćaju pre nego što dođu na razgovor kod stručnjaka, ali daje mišljenje da se možda nikome i ne obrate prethodno. 

 „Naučna istraživanja su pokazala da oni i ne znaju baš kome treba da se obrate. Vrlo malo se obraća psiholozima, zdravstvenim službama. Neki savet je da to bude ’korak po korak’ i da se adolescentima pruži pomoć u njihovom prirodnom okruženju; to je utvrđeno iskustvom i uopšte kroz adolescentsku psihološku medicinu. Prvo bi trebalo da se obrate školama, pa savetovalištima (koja bi trebalo da postoje npr. u domu zdravlja). Bilo bi idealno kada bi postojali centri za mlade, centri za mentalno zdravlje u zajednici, što je kod nas retko – skoro da ih nema. Tek u drugom koraku da se obraćaju psiholozima i lekarima u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, u sekundarne i tercijarne centre. Kod nas se često dešava da kada mlada osoba ima neki problem, koji čak i nije klinički, da se prvo obrati u tercijarnu ustanovu“, kaže dr Pešić. 

Prošao je najkrizniji mesec za studente, mesec u kome se najčešće jave za pomoć. Neki od povoda uglavnom su pad važnog ispita, gubitak budžeta i uskraćenost za materijalna sredstava radi daljeg školovanja, kako predočava specijalista medicinske psihologije Miroslava Vuković iz Studentske poliklinike. 

„Tipična studentska situacija: godinu dana neuspešno izlazi na jedan ispit. Frustracija se pojačava, samopoštovanje ide nadole, počinju da se lišavaju većine drugih aktivnosti iz osećanja krivice. Onda kada se obrate za pomoć, već imamo često tu devalviranu sliku o sebi, nesigurnost koja se proširila i na druge sfere življenja. O raspoloženju da ne govorim, stide se svog neuspeha, počinju da izbegavaju socijalne kontakte i naravno da je mnogo lakše i prognostički bolje da se ranije jave“, kaže ona. 

Nije sve depresija. Vrlo često blaže depresivne reakcije (gubitak interesovanja, neraspoloženje, osećanje praznine…) nisu retke na početku studiranja. Recimo na prvoj godini: završio se jedan period života, potpuna promena, novi ljudi, neizvesnost. 

„Umerenih depresivnih epizoda često ima kod studenata koji značajno promene uslove življenja, tako što dođu iz drugog mesta. Oni moraju da se prilagode na uslove života u domu, što je kolektivni smeštaj, nekima je to prvi put u životu. Ili samostalnost koja podrazumeva privatan smeštaj, život sa možda potpuno nepoznatim osobama. Moraju da se snađu u gradu koji ne poznaju i plus ceo novi početak“, kaže Miroslava Vuković.  

Neki imaju jako dobru socijalnu podršku. Neki ni sa kim ne razgovaraju pre nego što dođu i kažu „ja sam prvi put nekome otvoreno rekao šta mi se dogodilo/kako se osećam“. „Neki su započeli tretman u privatnoj praksi, a onda shvatili da nemaju finansijske mogućnosti. Drugi su odlazili kod duhovnika, treći su se obraćali za pomoć lajfkoučevima, čitali knjige iz popularne psihologije. Neki dođu zato što su imali sjajno iskustvo tokom osnovne ili srednje škole sa školskim psiholozima. Kod stručnjaka ovih profila, koji se bave mentalnim zdravljem, ne možete otići jednom. Niko nema čarobno rešenje. Ponekad je dovoljan jedan savetodavni intervju, ali retko“, priča Miroslava Vuković.

Preskače se obraćanje školskom pedagogu i psihologu i, kako priča Pešić, mladi uglavnom stignu u medicinske centre ili odu privatno. Zapaža izostanak kulture savetovališta, centara, samoinicijativnog obraćanja stručnjacima u osnovnim i srednjim školama i tu prepoznaje jaz. 

Stigma i dalje postoji. Mladi još uvek mogu čuti da „nisu depresivni, nego lenji“, da je u motici lek, da to „u ono vreme nije postojalo“ i da su „ludi“ ako odu kod stručnjaka. Dok se sve više piše i „psihijatrizuje“, predrasuda ne jenjava. Tako se desi da u depresiju adolescenta ne poveruju ni roditelji. 

„Uglavnom roditelji ne veruju da mlada osoba može da ima depresiju. Prvo, možda i zbog toga što jeste taj termin zloupotrebljen. Neki ga koriste kolokvijalno ‘depresivan sam’, a u suštini klinička depresija je ono što se zove velika depresivna epizoda ili veliki depresivni poremećaj. To je ozbiljno stanje. Adolescenti mogu da budu ozbiljno klinički depresivni, ali šta je caka sa adolescentskom depresijom: nema uvek tipičnu prezentaciju klasične depresije kao kod odraslih, gde jasno vidite na primer – pad raspoloženja, gubitak interesovanja. Kod adolescenata često može da se manifestuje nekom iritabilnošću, ljutnjom… Često se kod dečaka manifestuje agresivnim ponašanjem, nekim oponentnim ponašanjem ili čak somatizacijama. Adolescenti često imaju glavobolje, tenzione glavobolje najčešće, mogu da budu i bolovi u stomaku i sl. Onda je i samim tim neprepoznata, a drugo – roditeljsko ‘ajde šta ti je, uzmi motiku pa kopaj’. Sigurno da neko nekad tu reč olako koristi, ali ne možemo zato da zanemarimo da postoji zaista taj problem, koji najčešće često shvatimo da to jeste tako kada se završi suicidom“, priča Pešić.

    On priča da je društvo sa jedne strane medikalizovano, pa svako ponašanje koje je problematično, preti da ima „šifru“. Onda nije čudo što dolazi do zasićenja, koje ishoduje desenzibilisanosti za one koji zaista pate. To objašnjava mnoštvo senzacionalističkih naslova koji, možda u dobroj nameri, čine sve samo ne dobrobit po mentalno zdravlje. U tome leži i objašnjenje za one koje možda ljuti ova tema, o kojoj se „ponovo piše, iako je sve već ispričano“. Setimo se priče. Ide vuk… Bez namere za dizanjem panike, nekada stvarno nije šala. Možda se „depresivan sam“ nekada pogrešno koristi, ali to ne sme biti anestezija koja će uskratiti za razumevanje i podršku ako je jednom – stvarno.  

Onda adolescent skupi hrabrost i donese odluku da ode na razgovor (državno). Kad tamo, šum. 

„Što kaže jedna adolescentkinja – ‘vi svi, kao, javite se u mentalnu ustanovu, obratite se stručnjaku, mi dođemo, a onda nema dovoljno vremena da nam se posveti’. Moramo da vodimo računa o tome da budemo veoma taktični. Mislim da je suština prvo u tom pristupu – moramo da znamo konkretne podatke o nečemu kada govorimo. Ne mogu da kažem da li se stigma smanjila, ali mnoge kampanje su pokrenute“, kaže Pešić i dodaje da je za „razbijanje“ stigme važno da ozbiljne institucije pokrenu ozbiljne kampanje, kao i da su argumenti ključ za borbu sa senzacijom.  

Čini se da svaka priča koja se tiče sistema počinje ovako: nema dovoljno kadra. Ako na celu Srbiju ima 47 psihijatara koji se rade sa decom i mladima, jasno je da oni nisu superheroji. Ono gde još šlajfuje, prema priči Pešića, jeste i dominacija biomedicinskog modela, spram psihosocijalnog. Ako je primat orijentacije sistema na toj strani, logično je da je farmakoterapija najčešća opcija. 

Mada se čini kao da je pilula u našem zdravstvu ili ultimativno rešenje, ili nešto poput luka za vampira, Pešić napominje na primeru depresije i njenih somatskih manifestacija – uvek se prvo isključuju mogućnosti problema somatske prirode. I obrnuto. 

„Moramo da znamo da kada mlada osoba boluje od velikog depresivnog poremećaja, da je apsolutno indikovano propisati psihofarmake i antidepresive. Ne možemo da odemo ni u tu krajnost – ‘ne davati lekove’. Istraživanja pokazuju da postoji povećana upotreba antidepresiva u adolescentnoj populaciji, a da za to nema osnova. Mora da se bude veoma odgovoran tu“, zaključuje Pešić i preporučuje seriju „BoJack Horseman“, animiranu psihološku crnohumornu komediju. 

Ako primetite da se ne osećate dobro neko vreme, posebno ukoliko nije najjasniji razlog, ili ako se dogodio za vas stresan događaj – topla preporuka stručnjaka je da im se obratite. Nije slabost potražiti pomoć. Nije ni sramota. Ni nešto o čemu se šapuće.

U depresiji se ne vidi realno. Depresija su tamne naočare. Možda na prvu neće spasti, ali će bar pogled ići u onaj ugao gde je svetlo. Mrtvi ugao koji „oživi“.